“Sadašnji trenutak je savršeni učitelj, i prava je sreća što je uvek sa nama.”
Da li se slažeš da je jedini uhvatljivi fragment vremena upravo ovaj sada? Ma koliko brzo prošao, ma koliko neodrživ bio, nastavlja da postoji kao konstanta. Jedno sada – već prohujalo, zameniće neko novo sada. Zar nije u tome čarolija naših života, lanac trenutaka kao kontinuitet našeg postojanja. Da li smo uspeli da to i osvestimo? Ali, zaista, da osetimo sebe u trenutku koji prolazi. Jer, ne podseća li ljudski život na reku, nezaustavljivu i večno novu. Treba ići do izvora da bismo osetili njegovu svežinu i neprekidnost. I onda shvatiti da sve teče. Panta rei. Baš tako. Teku uporedo sa trenucima koji ostaju za nama, i naše brige, strahovi, sećanja, dobra i loša… Što smo više zagledani u sve to što mislimo da nas određuje, i da ga moramo nositi sa sobom ma koliko obala promenili, mi sve manje primećujemo te iste obale koje već sledećeg trena nestaju za nama a da ih nismo ni pogledali. Zaboravljamo na svežinu izvora jer reku života uporno prljamo starim mislima.
I hoćemo li sve vreme ploviti njome sa povezom preko očiju, biti putnik koji ne zna gde ide, pored čega prolazi, i samo sluti tajnu sveobuhvatne povezanosti, jer svi smo u istom čamcu…
Svi smo jedno.
Upravo u veštini življenja u trenutku sakrivena je magija jedinstva svih bića i stvari na svetu. Onaj ko može da oseti trenutak, zna da je to u stvari boravak u večnosti. U svakom sada je odsjaj večnosti i sveobuhvatnosti postojanja. To je ono čuveno “biti”. Biti prisutan, biti svestan, videti sebe kao odraz svega spolja, i ono spolja kao odraz nas samih. Treba spoznati tajnu slušanja koja je u prisutnosti, možda u onome što nam drugi govore postoji istina sopstvenog života.
Prolazni smo isto toliko koliko smo i večni. Ploveći svojom rekom života mi nikada nećemo stići do kraja, jer konačnost nije moguća na planeti okupanoj vodom koja i kad ponire zapravo samo menja oblik. Nema kraja, samo se možemo vratiti na početak. Izlivajući se u neku novu, veću reku, potom u more pa u okean, vraćamo se kao vrelo iz koga ističe sasvim novi a u stvari drugim očima već viđeni život.
Shvati da si mnogo više od svog fizički ograničenog tela. Tvoj um i tvoj duh ne mogu imati trajni oblik, jer su kao voda, staju u bilo koji sud a isto tako mogu i da se preliju i pretvore u bujicu koja osvaja sve pred sobom.
Ti si u sve(t)mu i sve(t) je u tebi. Kao kap vode u okeanu ili okean u kapi vode… Iako si ovo čuo mnogo puta, sada osećaš da zaista ima smisla.
Možda zato jer si, čitajući ove redove, zaboravio na vreme, i shvatio da je večnost prisutna upravo onda kad zaboravimo na granice postavljene minutima, satima, danima i godinama…i samo budemo.
Svi smo mi SADA. Van toga je sve samo naša projekcija….
S ljubavlju,
Irena.
Fotografija: Kau Vang ili Zlatni most u Vijetnamu
Izvor: Pinterest
