Da je život Instagram, svaki bi dan bio najsrećniji u životu. U carstvu fotogeničnih filtera i lakih fusnota sve izgleda savršeno. Romantizacija stvarnosti nikada nije bila lakša ni prisutnija u našim životima.
Ipak, oni neskloni poetizaciji života, a bogami i svi mi koji svakodnevno koristimo društvene mreže složićemo se da tolika estetizacija prilično ume da smeta, iritira pa i inficira stare rane našeg senzitivnog i neotpornog ega. Ta opsesivna potreba da se lice života prevuče filterima, ili korektivnim zahvatima jedino sa svrhom – ubediti druge da smo srećni – današnjeg čoveka pretvara u vazda zapošljenog a nikada zadovoljnog tragikomičnog lika odrođenog od sebe i prirode, a priroda je takva da sva naša nesavršenstva grli kao majka rođeno dete i daje nam stalno načine da ih prigrlimo i mi. Neposlučna deca, narcisi zaljubljeni u nestalnu sliku na površini.
Ostajemo zarobljeni u prošlosti, ili u iluziji stvarnosti. U izmaštanoj sreći minulih dana, u ogledalu mladosti žudeći za likom koji se nepovratno i tako verno menja i prilagođava našim unutrašnjim monolozima. Monolozi neretko inicirani lažnim sjajem drugih i neodoljivom potrebom da sebe upoređujemo sa njima. A tu nam je drušvena mreža sa svim svojim licima i naličjima najpotentniji pokretač. Šta tada čujemo? Koje to misli i uverenja svakodnevno serviramo sebi kao hranu na trpezi – nekada neoprezno, nesvesno, sa ukusom optužbe, često krivice, a desi se i da sebi održimo pohvalno slovo. Sve se to oslikava na našim promenljivim licima, urezuje se u naš hod i pokret, unosi novi ritam u naš govor, boji naš pogled gde akumuliramo svet sa kojim živimo.
Zašto u isto vreme dok bežimo od nje, ostajemo zarobljeni u njoj? Mislim na prošlost, koja svakako i ne postoji osim kao iznedrilac posledica sa kojim se rvemo ili pak plešemo u sadašnjosti.
Mogu li se te fotografije oko kojih se formira čitav jedan svet razapet između dve krajnosti, sa najrazličitijim spektrom ljudskih reakcija, uzeti naprosto kao uspomene, baš onako kako smo ih nekada i doživljavali. Tuđe ili lične, sa svim ugrađenim porukama i značenjima od kojih se pokreću neke nove ideje i oživljava inspiracija, potreba za stvranjem novih slika ali ne radi drugih već radi sopstvenog kreativnog potencijala koji se može shvatiti i kao sinonim za ispunjen život.
Ali i te uspomene umeju da slažu, umeju da potisnu jedna drugu, da zalutaju pa odnekud vaskrsnu i probude zaboravljena osećanja… Jer – menjamo se. Neprekidno. Ne samo obogaćeni novim iskustvima, već i promenama perspektive na život, menjaju se uglovi iz kojih posmatramo sebe i svet. A sve to određuje šta nam je važno. Nekada prosto shvatimo da su pojedine uspomene u stvari prezasićene bojama kojih u stvarnosti nije ni bilo, da su naknadno dodate na naše slike u sećanju jer smo ulepšali iz nekog razloga čitav događaj. I tako ono što behu dani radosti postaju dani lažnih boja koje smo kasnije povređeno strugali dletom od istine koja se uvek na kraju pojavi kao neočekivana sila koja rešava sve. Pa i uspomene od iluzija.
I eto, lažnih slika nema samo na Instagramu. Postoje i u našim glavama. To su sve one obmane koje se kad-tad razbiju. I ne treba biti u žalosti za njima. One imaju svrhu – kao dokaz da sve ima dve strane. Baš kao i stare fotografije, uvek je na pozadini neka posveta koja može imati ključ koji otvara mnogo više smisla od same slike…
Jer priča i pričanje, reč i zapis stariji su od svake slike, ona i nema vrednost ako ne pokreće na dijalog, ali i monolog. Sve što je potrebno jeste dati slici ton i pažljivo i svesno osluškivati reči…
Naslovna fotografija: Pinterest
