Postoji ono jedno pitanje koje se prožima u beskrajnoj analizi sopstvenog Ja, a to je kako prekinuti tok misli koje ugrožavaju našu mentalnu egzistenciju? One koje nas stavljaju u stanje zaglavljenosti, i narušavaju naš unutrašnji mir.
Ako Ja svoje misli stvaram, Ja ih kreiram, kako mi one koje su neprijatne i nepozvane, dolaze? Ne želim ih a one su često prisutne, pa čak i u trenucima radosti sevnu i kvare mi taj spokoj?
Znam da Um zahteva vežbu, zahteva da se neprestano radi da njegovoj građi i zdravlju, kako bi nam dugo i dobro služio. Kao i telu, moramo da mu dajemo “zdravu hranu“, da ga „izvodimo“ u prirodu, da ga negujemo. Pa ipak, ni to ne može uvek da spreči povredu od onog busena loših misli koji tu negde lebdi nad nama, preteći da će nam se srušiti na glavu svakog momenta, i vratiti nas korak unazad.
Misli koje nas remete, koje ne želimo, čine da propuštamo sadašnji trenutak kao imperativ našeg postojanja. Jesu li samo pojedini privilegovani da imaju čudesnu moć kontrolisanja svog Uma kao fabrike za proizvodnju misli, a time i svog života? Je li to Bogom dan dar, drevna tajna, ili neka druga caka koja će nas spasiti od naleta negativnih misli i samodestrukcije?
Ja Um posmatram kao večan, i smatram da svako svoju večnost treba sam da otkrije. Transparentan je, sija, i teče svuda bez prepreka, kao voda. Kada je jasan, život izgleda vrlo jednostavan. On je niz beskrajnih mogućnosti otkrivanja sebe i svojih moći. Kada ga spoznamo, kao nešto što jesmo, a ne ono što je odvojeno od nas, onda shvatamo da sve te mogućnosti pripadaju nama!
„Zreo Um može da se bavi bilo kojom idejom, a da se nikada ne oseti ugroženim usled suprotstavljanja ili sukoba, jer zna da ne može biti ograničen.“
Hiljadu imena za radost- Bajron Kejti
Te misli se mogu javljati i dalje, ali zreo Um će znati kako da ih preobrazi u one iz kojih se uči kako ih prevladati. On ih rastače u mudrost koja nas vodi do zahvalnosti. A kada živimo život sa mesta zahvalnosti, onda smo zasigurno stigli kući. Loše misli nisu nužno loše, jer svaka misao koju preispitujemo, postaje važna za naš lični rast i razvoj. Svaka misao koju preoblikujemo čini jedan stepenik više ka jedinstvu od kog se zapravo nikada nismo otcepili, samo smo zaboravili na sebe kao deo tog jedinstva i harmonije.
Da bismo mogli da otkrijemo kako da koristimo svoj Um na pravi način, i da se nosimo sa onim mislima koje nam stvaraju teskobu, moramo biti svesni njegove snage i poznavati njegovu prirodu. Kako smo mi taj Um beskrajnih mogućnosti, tako iznova upoznajemo sebe, i uvek sebe susrećemo.
Sa onim što je u nama, i sa onim što puštamo napolje, mi uvek susrećemo samo sebe, i svaki put kada preispitamo misli, stvarnost postaje ljubaznija. Onda shvatamo da nije potrebno da naučimo kako da sprečimo nastanak bilo kakvih crnih misli, već kako da ih prihvatimo, i kako da se naše biće odnosi prema njima.
Velika tajna, ili onaj tajni recept kako odagnati ono što nam dolazi kao zver koja preti da rastrgne naše izvorno jedinstvo iz kojeg smo stvoreni, jeste u tome da volimo ono što jesmo!
Kada volimo sebe, volimo i svet oko sebe. Kada sebe volimo, onda je svet naše lice u ogledalu. Više nije misterija kako zavoleti sebe, jer je jasno da sve što treba da uradimo jeste da preispitamo svoje misli. To je istraživački Um, onaj koji vodi do slobode. Jer šta je drugo sloboda nego prosvetljenje, razumevanje, prihvatanje, ljubav.
Pogrešno je uverenje da je sloboda bila dostupna samo nekolicini probuđenih ljudi, i to pre nekoliko hiljada godina, i da je takvo postojanje van dometa nama ljudima iz modernog sveta. Ona nije van našeg domašaja, naprotiv, naša moć je veličanstvena u tome što nam omogućava da menjamo svoja uverenja. Mi pokušavamo da „otpustimo“ svoje misli, umesto da ih promislimo i da ih prosvetlimo.
Čovek može otići u pustinju da pobegne od sveta, ali će ceo svet poneti u svojoj glavi. Patimo jer iznova i iznova verujemo u svoje stresne misli, identifikujemo se sa njima. Glupo bi bilo zahtevati od sebe da ne verujemo u nešto što verujemo, ali možemo da ne verujemo dok ih ne preispitamo! Tako to ide.
„Poenta je da, kada je um zatvoren, i srce je zatvoreno; kada se um otvori i srce se otvori. Ako želite da otvorite svoje srce, preispitajte sopstvene misli.“ Bajron Kejti
Ali kakve veze imaju ljubav prema sebi i stresne misli koje ne želimo, pitaćete me konkretno? Mogu da potpuno volim i prihvatam sebe, ali da se svakodnevno borim sa teškim stvarima u svojoj glavi, ili da se bezbroj puta suočavam sa stvarima koje mi je bolno da prihvatim.
Kada znamo ko smo, uvek smo u stanju milosti, i uvek smo zahvalni za obilje koje nam ovaj svet nudi. Potrebno je samo da primetimo da je samoostvarenje ništa drugo nego neprekidno stanje zahvalnosti. Kada istinski volimo sebe, onda smo u stanju osetiti i istinsku zahvalnost. A pošto je ona toliko ogromna, ne može biti nadjačana ničim drugim.
Svaka misao koja nam dođe sa namerom da nas namuči ne može biti otpuštena, jer Um ne možemo tek tako da ispraznimo od misli. Ipak, više nećemo biti u ratu sa njom. Kada smo sigurni u to ko smo, sigurni smo u svoju ljubav i svoje znanje o biću i svetu, o jedinstvu. Onda se svaka negativna misao preobražava i prestaje biti negativna, a naše srce ostaje u miru.
Kada shvatimo da je uvek potrebno da tražimo rešenja samo u sebi, kada shvatimo da smo sami svoji učitelji, postaje nam jasno da možemo sve sami da uradimo, i koliko toga smo u stanju da uradimo! Promenili smo sebe i time smo promenili našu celokupnu stvarnost. To je metafizika misli, put stvaranja do radosti koja nosi hiljadu imena.
„Dok ne pronađete mir u sebi, nema mira ni u svetu, jer vi ste svet, vi ste Zemlja.“ Bajron Kejti
