Kaleidoskop (od grčke reči Καλειδοσκόπιο) je optička naprava u obliku cevi, sa tri ili više ravnih ogledala koja su stavljena pod pogodnim uglovima tako da se predmeti, obično komadi raznobojnog stakla, ogledaju u mnogo simetričnih figura. Ogledala su nameštena tako da mala promena položaja stakla daje razne zanimljive simetrične slike u više boja. – (izvor Vikipedija)
Prvi put sam se susrela sa kaleidoskopom kada ga je moja sestra dobila u smokiju kao igračku. Sećanje na tog plastičnog, na rubovima narandžastog kaleidoskopa, prekrivenim šarenom folijom me je nedavno zapljusnulo. Nisam ni spoznala da će mi ta duboko pokopana memorija, u danu u kojem je navrla na površinu, pružiti zagrljaj spokojstva, ispreplićući se sa komparacijom prema životu.
Život je igra, zar ne? Onda nam je kaleidoskop jedna od njegovih igračaka. Kao mala sam žmirkajući na jedno oko, sezala ka dubinama tog laganog valjka, ne bi li dosegnula do njegove druge strane, one u kojoj su, na tada meni, nepoznat način, figurice geometrijskih oblika, šćućureni naizgled detetovim očima, daleko od samog otvora te očaravajuće igračke, stvarali čarobnu predstavu marširajuće šarenolikosti. Osmeh bi klepetao pod zvucima začuđenosti, a vreme nestajalo pod okriljem obrtaja igračke. Morala bih svaki put da posegnem za njime, kada bih želela da vidim šarenolikost. Beg iz spoljašnjosti ka stanici unutrašnjosti. I ti su koraci trajali hodajući stazom igrarije.
Pod vihorom vremena, odletela je ta uspomena. A pod iskricama sazrevanja doletela je ponovo.
Iako sada više nisam toliko mala, moje odrastanje i dalje traje. I tu se pojavljuje ponovo kaleidoskop. Ovako:
Neretko, hodajući stazom života, možemo da utisnemo tu šarenolikost. Onu koja bridi pod toplotom kaleidoskopa. U nekim očima ostaje, da zatitri još jače njihov sjaj. U nekim tuđim očima zamre, ne titra istim naponom. Neki ne posežu više za kaleidskopom, koji sada, pod bremenitošću procesa životnih tokova, nije više beg iz spoljašnjeg ka unutrašnjosti. Sada kao odrasli, način da dopremo do šarenolikosti obrnuo je svoj kurs. Ono postaje put iz unutrašnjosti ka spoljašnjosti. Ne bi li mogli istu tu spoljašnost gledati sjajem u očima. Ne bili gledali očima deteta. Pod velom paradoksa, život otkriva svoje igračke. U sopstvenoj glavi šućurena je šarenolikost, i jedino tamo je mesto ka kojem je neophodno usmeriti pogled. U nama leži neotkriveni, rasprostranjeni kaleidoskop. Ispleten s našim venama. Umrežen s našim neuronima. Koliko li tek parčića stakla ili geometrijskih oblika bridi u našim telima i igra igru optike čiji se rezultat ocrtava kao odraz raznolikosti. Ne moram više da držim kaleidoskop u rukama, on je našao mesto negde drugde. Bliže meni, nego što bi ikada i bio držeći ga u rukama.
Taj instrument optike, naučio me je još nešto. Ovako:
Na mom plastičnom kaleidoskopu, u kojem su umesto stakla, ležali parčići plastike u obliku raznih geometrijskih tela, ponekada bi se neki deo zaglavio. Nije se čuo njegov zvrk u celini slike koja je tekla. I koliko kod ja drmusala, zvrckala i tresla taj dečiji kaleidoskop, taj deo bi bio uporniji pod mojim naletima tvrdoglavosti. Ne bi se sam vratio na svoje mesto, u predstavu naizmeničnosti oblika, već bi se onda, kada se dovoljno odmorio od igre, ponovo vratio ili pronašao mesto u toj simetričnoj slici. Tada nisam znala da me je učio da tvrdoglavost zamenim strpljenjem, a nestrpljivost fokusom na zahvalnost za ostale delove koji su neumorno igrali. Da slika i dalje ostaje savršena pod blistavošću onih koji nastavljaju da je čvrsto zastupaju, i iako fali neki njen deo i dalje je cela. Ili pak da je nepotrebno stremiti ka savršenstvu, jer je ono raštrkano u delovima nesavršenstva. Ili da, koliko god da nas neko ili neko zatrese, možemo se vratiti u tu konstrukciju – stecište bojadisanih prizora. Mnoge lekcije kloparaju u toj igračkici života.
Danas, nemam više taj, iz smokija dobijen kaleidoskop. Izgubila sam ga. Ali nisam sećanje na njega. Jer mi je upravo ono, na krilima sazrevanja, donelo jedan sasvim drugi kaleidoskop. Celovit i skrojen po mojim merilima. A neću moći nikada ni da ga izgubim, jer je samo na jedan pogled u meni udaljen. I pod vetrom samospoznaje, nastavljam da učim, od tog na prvi pogled, običnog, plastičnog dečijeg kaleidoskopa. Sada znam njegovo pravo obličje. I ne zaboravljam, kao kada sam obuvala cipele deteta, da sežem ka toj šarenolikosti i sada, kada obuvam za nekoliko brojeva veće cipele.
Nadam se da je i tebi, baš kao i meni, ovo sećanje što se promolilo na površinu, pomoglo. A ukoliko nikada nisi imao kaleidoskop, ili si usput zaboravio svoj, pozajmiću ti moj. Evo ovako…
S originalnošću, Katarina
