“Bunim se, dakle postojim” Kamijevski bunt u prilog mesecu martu
Martovska pobuna nije novina na našem trusnom balkanskom tlu. U stvari, vlada utisak da smo mi konstantno u nekoj vrsti kontre. U tom smislu, vodeći se Kamijevim fundamentalnim načelom, neko bi rekao da mi stojimo prilično postojano, zar ne? Ipak, iako reagujemo burno, tradicionalno netolerantni na nepravdu sveta, pa često podižemo glas, vičemo, busamo se u grudi, vidimo sebe kao žrtve svetskih zavera, nešto tu ne štima. Desi se periodično nešto što sasvim poremeti idealizovanu sliku pobunjenog naroda, jer, složićemo se, ima „stvari“ oko kojih nismo uspeli da artikulišemo svoj glas. Tu ćutimo, okrećemo glavu, ubeđujemo sebe da je to normalno ili da je sramota samo naša.
Na primer, zašto i dalje živimo u društvu gde se legitimno ženama amputira sloboda izbora bilo koje vrste? U društvu atrofiranih glasnih žica na retki pomen ugroženosti ženskih prava?
Koliko smo suštinski odmakli u ostvarenju boljeg položaja žena?
Priznajem, plakala sam gledajući iznova film Petrijin venac iz 1980. godine. Pogodio me njen „usud“, ogoljena i sasvim direktna mržnja starije žene prema mladoj. Do suza me potreslo neznanje uslovljeno tuđom zlobom koje vodi pravo u tragediju jednog tek rođenog života. Nisam mogla da ne uporedim vreme dokumentovano sjajnim filmskim ostvarenjem i ovo danas. Nisam mogla da ne osetim transgeneracijske trzaje žena u meni, i svih sapatnica ove 2021. godine. Nisam mogla da ostanem nema na prejak utisak, koji nije jedini razlog lošeg položaja žena, ali jeste strašno važan.
To je nedostatak ženske solidarnosti, interpretiranje druge žene kao suparnice, kao konkurencije. Da li smo to i dalje u glavama zarobljene u svetu muške centripetalne sile koju potvrđujemo konstantno orbitirajući oko istih zabluda?
Nedavni događaju koji su nas sve uznemirili i doveli do burnog preispitivanja muško-ženskih odnosa, položaja i prava žena kao i uvida o značaju podrške da do artikulacije glasa dođe – najpre od strane povređene žene, a (hvala bogu) onda i saosećajnog muškarca, u celini donosi utisak da se dešava promena. Dolazi na scenu probuđena žena, svesna koliko tereta treba odbaciti zarad najvažnijeg dobrog osećaja u svojoj koži. Osećaja koji potire nepodnošljivu težinu postojanja među svoja četiri zida. Jer tu, u tom praznom prostoru ona je sama sa sobom, svojim stidom, strahom, nevericom i pokušajem zaborava tuđih nedela. U trenucima osame oživi sve ono od čega bežimo dok smo u gomili. A onda, neke hrabre žene odlučile su da razbiju bolno neprijatnu tišinu, uprkos svakom nagovoru da ostanu verne tradiciji ćutanja. One su primer kako se postoji u društvu zastarelih i destruktivnih svetonazora. One su pokazale da istina oslobađa, leči i usmerava druge na pravi put.
Nije slučajno istorija odabrala da osmi dan meseca marta bude Dan žena. Energija proleća prenosi se na žensku buntovnu stranu. Svaki mart miriše na revoluciju, na buđenje, tako i Žena.
Želim da ovaj osmi mart 2021. ne bude samo cvet više u krhkoj vazi poštovanja žena i ženske solidarnosti. Želim da liči na cvetnu tijaru Fride Kalo i jača veru u revoluciju, u promenu, u izbor da budemo svoje i uvek na strani druge žene.
Živelo proleće! Mart ima reč!
“Više no muškarac, žena je u evoluciji, i stoga se ne može tačno reći ni šta je ona, a kamoli kakva je kad je savršena. Razvitku njenog neobično komplikovanog bića mnogo su češće postavljane prepreke no što mu se išlo naruku…”
Anica Savić Rebac (Časopis Žena, 1925. g.)
Fotografija: Via di S. Maria del Pianto, 60, 00186 Roma RM, Italy, Roma
Izvor: Unsplash
