Ne želim da me pamte kao devojčicu u koju su pucali talibani, nego kao devojčicu koja se borila za obrazovanje.
Godinu dana ranije napustila sam dom kako bih otišla da se školujem i nikad se nisam vratila. Pogodio me je talibanski metak i nesvesnu su me avionom odvezli iz Pakistana. Neki ljudi kažu da se nikada neću vratiti kući, ali ja duboko u svom srcu verujem da ću se vratiti. Nikome ne bih poželela da ga otrgnu iz zemlje koju vole.
Na severu Pakistana u provinciji Hajber-Pahtunva, u gradu Mingaore, 1997. godine rođena je Malala Jusufzai, malena devojčica, divovskog srca. Stigavši na svet u zoru, kada je zadnja zvezda zgasnula, što Paštuni vide kao dobar znak, ljudi u selu su sažaljevali njenu majku, a ocu niko nije čestitao, jer rodilo se žensko dete.
Biti rođen u zemlji gde ženska deca baš i nisu dobrodošla, u nekada idiličnoj dolini gde su talibani preuzeli vlast a potom nasilje i polna diskriminacija doživeli svoju punu ekspanziju, edukacija je predstavljala visok stepen „opasnosti“. Šta bi se drugo krilo iza besumičnog iživljavanja nad ljudima osim poriva za potpunom kontrolom, u političkom i verskom obliku.
Malala je imala nešto malo više sreće od prosečnih pakistanskih devojčica zahvaljujući ocu, koji je kako kaže, želeo da joj da šansu koju su imala muška deca. Ne gledajući na svoju kćer kao na sramotu, otac je Malali pružio beskrajnu ljubav kakvu svako dete zaslužuje. Obzirom da je bio učitelj u ženskoj školi, njegova ćerka je volela školu, imala planove za budućnost i bila dovoljno dobar učenik da ih ostvari.
Ali pre tog ostvarenja, Malala je imala jedan drugi zadatak: da promeni svet!
Dragi Bože, napisala sam, znam da ti sve vidiš, ali ima mnogo toga što se ponekad i previdi. Ipak, ja mislim da ti ne bi bilo drago da vidiš kako neka deca u mojoj ulici žive na smetilištu. Bože, podari mi snage, odvažnosti i vrline, jer želim da učinim savršenim ovaj svet. Malala.
Malalino detinjstvo, zahvaljujući dobroj porodici u kojoj je rasla, bilo je ispunjeno pažnjom roditelja i ljubavlju. Majka i otac bili su plemeniti ljudi koji su često primali u kuću decu i ljude koji nisu imali osnovnih sredstava za život, a otac je devojčicama koje su kod njih stanovale, uspevao da omogući besplatno školovanje. Međutim, sa promenama koje su usledile u Pakistanu, političkim manipulacijama i igrarijama, situacija u Svatu postajala je sve opasnija i nesigurnija.
„Dolina smrti“, kako junakinja opisuje, nastala je kada su talibani stigli, naoružani noževima i Kalašnjikovim puškama.
Zbogom muziko! Nek’ utihnu čak i tvoji najumilniji zvuci talibani su na obodu sela zapečatili sva usta.
Sa dolaskom ljudi u crnom, i pokušajima uvođenja šerijatskog prava, nekada mirna dolina pretvorila se u mračni vilajet.
Malali je već sa deset godina, koliko je imala kada su stvari počele da se menjaju, postalo jasno da upravo oni koji zagovaraju Islam, i čvrsto se bore za svoju veru, zapravo ne postupaju prema istoj, niti prema Kuranu, koji je sveta knjiga, već naprotiv, rade i deluju samo u svom interesu, koji za krajnji cilj ima moć. Sa dolaskom ljudi u crnom, i pokušajima uvođenja šerijatskog prava, nekada mirna dolina pretvorila se u mračni vilajet.
Žene treba da ispunjavaju svoje dužnosti u kući. Samo u izuzetnim slučajevima mogu da izađu, ali onda treba da se pokriju velom. Vođa talibana Fazlulah
U tim mračnim vremenima, škola mi je davala snage da istrajem.
Bombaški napadi na škole, samoubice koje u ime svojih ideala oduzimaju tuđe živote, ljudske zveri koje vrše teror nad lokalnim stanovništvom, strahote rata i opšte ludilo koje se nadvilo poput tamne senke, nateralo je Malalinog oca da organizuje mirne šetnje u ime mira. Učitelji su bili oni koji su zahvaljujući svojoj hrabrosti, zajedno sa svojim učenicima počeli da daju intervjue na televizijama, kao jedinoj slamki spasa, u nadi da će ih bar neko čuti.
Tokom 2009. godine, kada je Malala imala samo 12 godina, počela je da piše blog pod pseudonimom Bi Bi Si. U blogu je ova devojčica detaljno opisivala svoj život, ali i sudbine ljudi koji su trpeli torture i muke koje su ih svakodnevno snalazile, prenosila je atmosferu i opisivala stanje u kojem se nalazila oblast u kojoj je živela. Njen glas stigao je na taj način do New York Times-a, koji je potom snimio i dokumentarac o njoj. A onda se desilo.
Dok su se vozili u školskom autobusu, nasred kolovoza isprečila su se dva mladića i naglo ih zaustavili. „Ko je Malala?“, a potom dum dum dum, tri metka i potpuni mrak.
Helikopterom su je prevezli u Peševar, a potom u Mešovitu vojnu bolnicu CMH. Ako bi čitava drama mogla da se uopšte prepriča u nekoliko rečenica, Malalu su operisali i pobedili smrt. Međutim, zbog loših higijenskih uslova dobila je infekciju i ponovo bila ugrožena. Zahvaljujući britanskim lekarima koji su se našli kada su bili najpotrebniji, uspeli su da je prebace u Birmingem, Englesku, i time spreče da se ugasi još jedan život.
Kao što ni put do mira nikada nije lak, tako je i oporavak bio težak. Malala je imala sreću, koliko god to paradoksalno zvučalo, da se ceo Univerzum tog dana potrudi, da ona preživi. Kako je u ljudskoj prirodi da teži da uvek veruje u nešto, tako su svi verovali i veruju da je ova devojčica iz nekog velikog razloga preživela napad terorista, koji su joj pucali u glavu.
Imala je izbor: ili da se povuče i živi tihim životom, da pokuša da se uklopi i da sebi novi početak, ili da sledi svoj osećaj i ljubav koja je, čini se, vodila zapravo ka sebi samoj, ka svojoj suštini, ka humanosti.
Malala danas živi u Engleskoj. Pohađa studije filozofije, politike i ekonomije na Oksford Univerzitetu. I dalje ne odustaje od svoje borbe da učini svet dobrim, i dalje se bori za edukaciju dece. Najmlađi je dobitnik Nobelove nagrade za mir, i mnogih drugih nagrada. Drži govore širom sveta, a njena fondacija pomaže ugroženima u mnogim zemljama.
Postoji toliko mnogo priča, ispričanih, koje se daleko čuju, ali i onih neispričanih za koje se nije otvorio put da se čuju. Neke ostave toliko jak utisak na nas da ih pamtimo do kraja života, neke zaboravimo. Sve one, ipak, imaju zajedničku suštinu: da nas podstaknu da razmišljamo, da činimo sebe boljima. Da se nesebično delimo, jer ljubav prema sebi i ljudima oko nas se samo deljenjem i davanjem, umnožava.
Više detalja o Malalinom humanitarnom radu i njenoj fondaciji možete videti na sajtu https://www.malala.org/
