Koliko nas samo problema okružuje? Koliko izazova i poteškoća?
U svakoj životnoj oblasti barem po jedan. Previše za naš um. Mislimo da ne možemo dalje. Zato hajde da zastanemo na trenutak…
Zatvorite oči i udahnite duboko.
Punim plućima.
Zatim još jednom.
Kako do mira?
Prisetite se sebe pre nedelju dana, pre mesec dana ili godinu…
Da li ste tada imali izazove? Da li ste i tada strepeli za neka buduća dešavanja? I šta se dogodilo? Prošli su… Sve je prošlo. Verovatno mnogo bolje nego što se to odvilo u našoj glavi. Sredilo se samo od sebe. Nema razloga brinuti da tako neće biti i ovaj put.
Dok mi gubimo poverenje i time sebi stvaramo pritisak, rešenje nam se približava. I tako u krug…
Zato ne strepite, prepustite se. Šta bi tek bilo kada bi verovali? Šta bi tek bilo kada bi sa osmehom išli dalje i dizali sebe posle svih negativnih monologa? Ako se sve reši kada smo nepoverljivi, kako bi se sve tek odvilo da verujemo? Sigurno još i mnogo bolje, ali mi to ne dopuštamo sebi ni zamisliti. Hajde da pustimo stvari da se odvijaju na svoj način. Previše smo i pokušavali kontrolisati ono čemu kontrola nije potrebna. Ako se 1001 problem rešio u prošlosti, nema mesta sumnji da tako neće biti i ubuduće. Bojimo se za sutra, bojimo se i za dan posle, a ne shvatamo da na taj način samo gubimo ono jedino što stvarno imamo – ovde i sada.
Brigom o sutrašnjem danu ne činimo ga ugodnijim. Jedino što time dobijamo jeste neugodnost današnjeg dana.
Pokušajmo da snagom svog uma poverujemo da su svi naši izazovi rešeni ili da će to biti, jednako kao i svi prethodni… A zatim s lakoćom nastavimo koračati stazama današnjeg dana.
Tako ćemo izgraditi poverenje u život koji možda baš tome i pokušava da nas nauči – da se ne plašimo izazova budućnosti jer dokle god gradimo svoj mir u sadašnjem trenutku svaki naredni trenutak će se pobrinuti sam za sebe…
Paradoks ljudskog uma
Postoji jedan divan citat koji ovo objašnjava na, za mene, vrlo dramatičan način i svaki put kada ga pročitam kao da mi se zadrma tlo pod nogama.
We worry about tomorrow like it’s promised.
Brinemo se za sutra kao da nam je uopšte i obećano
Ove reči me “probude” svaki put i ne mogu, a da se ne zapitam dve stvari:
- otkud nam ideja da nam bilo šta sleduje?
Kao da nas ego uverava da nam sutrašnji dan sam po sebi pripada, bez sumnje očekujući da će on osvanuti… - zašto onda toliko sumnjamo hoće li nam taj isti dan, kada je već osvanuo doneti ono najbolje za nas?
Strepimo za sutrašnje događaje, a sutra nikome od nas nije obećano…
Jednako kao što većina nas nijednog trenutka ne dovodi u pitanje hoće li nas ujutru biti, možemo uveriti sebe i da će se svi događaji narednog dana odviti na najbolji mogući način.
Zašto nam je onda toliko teško razmišljati u svoju korist? Jednostavno je… tako smo “programirani”. Naučeni smo da brinemo i da je briga prirodna, naučeni smo da trošimo dragocenu energiju zamišljajući negativne ishode. To su nas naučili oni koji su isti princip učili od svojih roditleja, ali sada. kada smo potpuno odgovorni za sebe, vreme je da to osvestimo i prekinemo lančani niz uverenja koja rade protiv nas.
Neka Vam vera bude toliko jaka, da verujete da Vam sutrašnji dan donosi ono najbolje, jednako kao što verujete da će to sutra uopšte i osvanuti…
Preljepo,savrseno i poucno..Meni se ovo sve jako puno dopada..Najbolji ste!Sve pohvale! :))
Hvala Vam punooo! ♥