Najsavršeniji mehanizam na svetu je ljubav
Svake večeri šetam. Nekad sama, nekad sa psom, nekad sa drugaricom, a nekad sa njim. Sinoć smo šetali on i ja. Odredili smo destinaciju i uputili se ka njoj, a on me je stalno zapitkivao jesam li se umorila.
Kada smo došli kući, on je ubrzo zaspao, a ja sam sedela na krevetu i razmišljala o tome koliko je zapravo lepo znati da si voljen i da ti voliš, a istovremeno taj neko brine za tebe isto onoliko koliko ti brineš za njega.
Sa osmehom na licu sam se šćućurila kraj njega.
Nakon doručka sam uzela telefon i ušla na What’sApp i videla da imam nekoliko nepročitanih poruka u grupi koja je već godinama utišana. Ulazim da pročitam te poruke i iz teksta vidim da se organizuje godišnjica mature, ipak treba obeležiti to što su nam se životni putevi potpuno razišli i što se godinama nismo čuli, a ni videli. Organizator događaja je glavna tračara iz odeljenja. Sad se pitam da li je ona to organizovala iz želje da se ponovo sretnemo i prisetimo bezbrižnih školskih dana ili zbog čiste sujete – zanima je gde se ko sada nalazi i šta je ko uradio u svom životu.
On me nagovara da idem, a ja se pitam zašto uopšte i nisam izašla iz te grupe. Na njegov nagovor biram neku laganu haljinu, stavljam crveni karmin i odlazim sa osmehom na licu praveći se da se radujem ponovnom okupljanju svojih starih drugara.
Svi se smejemo, pričamo malo o sebi i o sadašnjosti, planove za budućnost ili nemamo ili nećemo da iznesemo i zbog očekivanih zavidnih komentara shvatamo da je najbolje da pričamo o prošlosti, odnosno o danima provedenim u đačkoj klupi. Posmatram ih kako se smeju svim tim nestašlucima i shvatam da sam ja stvarno svake godine sve srećnija i da mi je drago što ti ljudi više nisu deo moje svakodnevice, a još draže mi je što sam sve te toksične odnose prekinula i sada su svi ti ljudi baš tamo gde i treba da budu – u prošlosti.
Odlazim kod mojih, ne želim da sedim sada sa njim i da mu pričam kako mi je bilo užasno i da žalim što sam otišla, jer verujem da će osećati krivicu pošto me je on nagovorio da odem.
Sedim na terasi i razmišljam o tome kako smo svi mi naivni. Pre par godina sam imala “ozbiljnu” vezu. Mnogo smo se voleli i bili smo zaljubljeni, onako klinački. I sve je to bilo lepo i slatko i verovatno bi mogla neka lepa priča da se napiše o zaljubljenim klincima. Ja sam tada, a verujem i svaka devojka u tim godinama, mislila da je on Gospodin Pravi. Mislila sam da ćemo ceo život biti zajedno, da ćemo zajedno otići do oltara i sutra birati tapete za dečiju sobu. Mislila sam da je to što sedimo zajedno u autobusu na ekskurziji najlepša i najvažnija stvar koja će se desiti nama. Kako sam samo bila naivna!
Čuvati, opraštati, tešiti, to je sva umetnost ljubavi
Za sve nas koje smo zbog tog Gospodina Pravog ili bolje reći Prvog mnogo patile mislim da su krivi filmovi. Gledamo sve te ljubavne filmove gde se parovi zaljube, pa zavole i nakon toga uplove u bračne vode i tada pod zajedničkim krovom stvaraju decu i posle zlatne svadbe na tremu stare kuće posmatraju unuke. Sve je to divno, ali ipak treba na vreme shvatiti da je to samo film, a da u stvarnom životu ljubav malo drugačije funkcioniše.
U stvarnom životu voliš i voljen si i u toj ljubavi uživaš. Jedno drugom ste podrška i kada vodite ozbiljne razgovore dajete mnoga obećanja, govorite ono što druga osoba želi da čuje i onda svako od vas veruje u sebe, u vas, u vašu ljubav. Rastete vi, raste vaša ljubav, a obećanja se zaboravljaju. Ti željno iščekuješ da te on zaprosi, jer je sada to vreme – oboje ste završili fakultete, našli ste dobar posao i ti, a i on, već neko vreme živite zajedno znači sada je red na sledeći korak. Ti čekaš, i čekaš i nadaš se. I konačno dobiješ taj prsten. Biraš pozivnice za svadbu, cveće i venčanicu. Misliš da posle tog venčanja nailazi još veća sreća. I pred svedocima se zaklinjete da ćete biti uvek tu jedno za drugo “i u zdravlju i bolesti”, ali “i dok vas smrt ne rastavi”.
Ali da li je zaista tako?
Ako je prava ljubav onda je tako, ali ako nije onda nakon medenog meseca kreću razočarenja i plakanje, a na kraju dolazi do razilaženja, odnosno razvoda.
Ako bračni supružnici žele da prošire porodicu, ali nailaze na poteškoće pa jedna strana krivi drugu, pa se samo jedna strana bori onda se tu postepeno gasi ljubav. I tada shvataš da to nije prava ljubav. Ili ako par ima bolesno dete, a jedna strana nema razumevanja i ne želi da pomaže oko deteta tu se isto gasi ljubav. Ili ako par ne želi decu pa kroz par godina se udalje i počnu da gledaju samo sebe i svoj lični interes onda ni to nije prava ljubav. Šta ako se jedan od supružnika razboli, a drugi supružnik napusti tog bolesnog? Onda ni to nije prava ljubav.
Istinski volimo samo one koje volimo čak i u njihovoj nemoći i njihovoj bedi
Kako onda znati da li je ta veza koja treba da se pretvori u brak prava ljubav?
To niko ne može da zna. Jedino što možemo da uradimo jeste da verujemo u tu ljubav i da je neprestano negujemo i da se nadamo da ćemo baš kao u filmu posle 50 godina braka sedeti zajedno na tremu i gledati svoje unuke.
Ujutru, nakon doručka, krećem od roditelja ka svom ljubavnom gnezdu. I dok ih posmatram u retrovizoru kako stoje zagrljeni i mašu mi shvatam da je to prava ljubav. Kada je tata u mladosti imao poteškoća u poslu mama je brinula o svima nama, o deci, o kući, o finansijama, o tati i o njihovoj ljubavi. Sada, kada se mama razbolela tata je ostao uz nju i sada on brine o njoj i nastavlja da je voli baš kao i što je pre trideset godina obećao da će biti tu “i u zdravlju i bolesti”.
Kada naiđu problemi prava ljubav se nalazi na brojnim ispitima i često nailazi na prepreke, da bi ta ljubav sve te prepreke prevazišla i da bi opstala potrebno je da se to dvoje supružnika vole, razumeju i da veruju jedno drugom, ali i da zajednički delaju protiv svega onoga što nastoji da ih razdvoji.
Kada sve knjige i sva vremena prođu.
Kada se svetovi uruše u zaborav, ostaće samo prava ljubav.
