Promene mogu da se čitaju kao nestabilnost i pretnja, ili kao prilike za intelektualno, stručno ili lično obogaćivanje.
Lazar Džamić, intervju za Original magazin
Rođena 80-tih, nisam uspela da izbegnem da budem okrznuta idilom socijalizma. Čuvena formula 8 sati rada, 8 sati zabave, 8 sati sna. Siguran posao u državnoj firmi odmah nakon što završiš odabrani stepen obrazovanja. Isti posao, isti izazovi, isti ljudi 40 godina.
Šanse da dobiješ otkaz? Teoretske.
Godinama sam žudela za tim nekim sigurnim poslom, iako uopšte nisam taj tip. Ne znam koliko dugo bih izdržala u nekoj kancelariji, zatrpana papirima, dok se oko mene razmenjuju tračevi, uz miris kafe, doručka i laka za nokte (stereotip zasnovan na Boljem životu, znam).
Provela sam i previše vremena žaleći za tom ušuškanošću i predvidljivošću, zavideći starijima na sećanjima o izgradnji kuće i vikendice na moru i kupovini automobila na kredit minornog iznosa, bez straha od kamatnih stopa, ludovanja kursa i gubitka posla.
Ni posle nekoliko godina rada u neprofitnoj organizaciji (što je kontrast sigurnosti), nisam uspela da prežalim te fantazije.
A onda je počeo moj put ličnog razvoja
Uvidela sam da je promena potpuna prirodna stvar i da su ciklusi svuda oko nas. Drvo se ne ubija i ne ukopava sve dublje u zemlju kad krene da mu opada lišće. Ptice verovatno nemaju napade histerije, jer moraju da menjaju stanište u odnosu na sezonu.
A mi? I kad nešto novo kupimo, čuvamo staro za ne daj bože – puni nam tavani i podrumi crnih slutnji i neverice da novo može da bude bolje od starog, polupokvarenog.
Samo je našem egu usađena ta potreba za sigurnošću. Iako je sigurnost iluzija. Jedan ozbiljniji zemljotres i možemo da ostanemo bez svih materijalnih dobara. Sa tog nekog idealnog i perspektivnog posla, sutra možemo da dobijemo otkaz.
Ubeđeni smo da nam je promena najgori neprijatelj. Samo na siguricu, u zoni komfora. Grčevito se držimo poznatog modela, koliko god da je loš.
Promena nas zatiče, tera nas da kukamo, svađamo se, lamentiramo nad onim što je bilo, nesrećni što nemamo čarobne moći da vratimo vreme unazad. Ne shvatamo da je promena jedina sigurnost. I ne samo da treba da je prihvatimo i tolerišemo kao neizbežnu, već, kao što savetuje Spenser Džonson u knjizi “Ko je maznuo moj sir”, i da krenemo ka njoj.
Živimo u vremenu ekstremne nesigurnosti. Niko ne zna kakva nas promena očekuje sledeće godine. Ma, ni sledećeg meseca. Globalna ekonomija i tehologija sve menjaju i ubrzavaju iz dana u dan.
Ono što je danas recept za uspeh, sutra može biti recept za katastrofu. Jedino što je sigurno u nesigurnosti su prilike i mogućnosti, koje, ako smo pripremljeni za promenu, možemo da iskoristimo za sopstveni uspeh.
Moj dosadašnji posao je po definiciji nesiguran. I to sam oduvek znala. Problem je nastao kada sam prestala da to prihvatam i pokušala da izgradim nekakvu sigurnost i zadržim status kvo. To se raspalo nakon 10 godina.
Vreme je za novi ciklus.
Sada to prihvatam lakše i sa više optimizma, upravo zato što sam spremna na promenu. Krećem joj u susret. Pokrećem svoj posao, da zavirim u nepoznato. Znam da je podjednako nesiguran, podleže raznim faktorima i zahteva prilagođavanje trendovima.
Ne znam šta je sa one strane vrata, ali sam spremna da saznam. Ne želim više da bežim. Možda se upravo tako i stiče sloboda.
