U 21. veku, deluje da se u većini slučajeva prošlost isplatila – ljudi su dobili slobodu, a neoliberalna idila nam obezbeđuje slobodan protok ljudi, robe, usluga, ideja…
Pa, osećamo li se tako? Imamo li slobodu, i šta činimo sa njom?
Ako nam se svakodnevnica svodi na posao kojim nevidljivo doprinosimo očuvanju poretka koji nas uz osmeh sprečava da dišemo punim plućima, jesmo li mi zapravo slobodni?
Jesmo li mi zapravo slobodni ako nas sve što činimo vodi do novca kojeg ima, tek toliko, da nastavimo raditi u susret novom novcu?
Jesmo li mi slobodni ako nas svako odbijanje poslovnih obaveza lišava te iste “slobode”?
Jesmo li mi zapravo slobodni ako svoju sadašnju slobodu trampimo za neku bolju budućnost?
I jesmo li slobodni, ako se izuzme ona sloboda, koju nam može obezbediti druga geografska širina?
Kakva je to sloboda ako nas tera na izbore koji se svode na opstanak u finansijskom, društvenom, kulturnom, emotivnom i sve više, ekološkom smislu?
Kažu da je za ispunjen život neophodno definisati ono što želimo živeti. Prema tome, svako ima svoje određenje slobode. Najčešće ga nasleđujemo i retko preispitujemo.
Za mene, sloboda je kontinuirani niz mogućnosti da se iskažemo u svetu. Svako u skladu sa onim što nosi u sebi. Romantičarski, znam. Uz veru da baš svako u sebi nosi vatromet koji svi zaslužuju videti.
A za to nedostaju prilike. Nedostaje poverenje društva da će tom istom društvu biti bolje pružajući nam slobodu nego lišavajući nas nje.
Nedostaje svest o važnosti ličnih izbora, a ne spolja nametnutih podela. Uniformisanja. Selektovanja.
Prema rodu. I godinama. Na “radno sposobne” ili penzionisane. Dalje, radno sposobne na one sa iskustvom ili bez njega. Neophodnim sertifikatima ili bez njih. Prema spisku osobina i svega potrebnog što više podseća na trgovinu robljem nego zapošljavanje.
Mnogi nas zaista i smatraju modernim robovima, samo što danas nosimo sakoe, u najboljem slučaju. A sve sa ciljem zasnivanja radnog odnosa. Stalnog, uz malo sreće. Dobro plaćenog. Što bolje.
Jer što smo bolje plaćeni to ćemo bolje podneti činjenicu da to nismo mi i da nikada nećemo biti. Što smo bolje plaćeni to ćemo bezbolnije podneti okove na svojoj duši.
Novac je poput melema za rane modernog ropstva.
Zato, ako imamo bar malo sreće, radićemo za male pare. Ili uopšte nećemo raditi. Ako imamo bar malo sreće (a sreća je susret pripreme i prilike) bićemo toliko nezadovoljni da nećemo imati drugog izbora nego da se oslobodimo. Žuljaće nas nezadovoljstvo sve dok ne promenimo broj cipela. Odeće. Dok ne prerastemo staro i ne proširimo svoje mere. I pre svega, ne proširimo svest.
Jer budimo iskreni, tek kada proširimo svoju svest možemo biti slobodni.
Nepravedno je ne spomenuti da iako je svet u lošem stanju, bolji je nego što je ikada bio. I tu nailazimo na dobrovoljno ropstvo u koje se povlačimo nakon što nam se ukaže sloboda u svetu oko nas. Kada nam se pruži sloboda u spoljašnjim uslovima mi nastavljamo da robujemo svom umu. Naš mozak nas vraća na staro. Jer istorija nam govori o ceni po kojoj se u prošlosti plaćala sloboda. Instinktivno, mi se vraćamo u ropstvo. Kao da smo evolucijski previše dugo bili potčinjeni da nam to ostaje usađeno u DNK. Zato nesvesno ostajemo na prostoru poznate “slobode”.
Prostoru u kojem nam kretanje zavisi od dometa lanaca kojima smo zadržani.
Možda nam je danas jasnije odakle trebamo krenuti. Ne od prisilnog skidanja okova već od osveštavanja koliko ih dugo imamo i čemu su nas to naučili. Koje to greške nećemo ponoviti? Iz zahvalnosti prema precima koji su skupo platili našu današnju slobodu (koja je nekad bila luksuz) ne pristajmo na polu-istinu.
Sve u šta nismo utkali sebe nije sloboda.
Sve što nam ne pruža temelje da iskažemo sebe, glasno i autentično, samo je kontura istine.
Poslovi u kojima su vidljive samo naše razvojne promene, nisu za čoveka.
Nije dovoljno samo da ostarimo na poslu, hajde da nas on učini mudrijima. Hajde da sve što radimo nam pruža rast. Duhovni, ne finansijski. Jer drugi prati prvi. Ne obrnuto.
Hajde da pronađemo one poslodavce koji nas poštuju, razumeju i podržavaju naše talente. Tako rastu i oni, a i mi zajedno sa njima.
A ima ih i biće ih sve više kada odlučimo da progledamo u njihovom smeru.
Kada se počemo ceniti ono što jesmo, nailazićemo na ljude i zajednice koji će jednako tako gledati na nas. Ne samo kao broj, već kao na dušu iza njega.
Malo po malo. Okovi popuštaju. Možda su sve vreme to i čekali?
Možda se samo čekalo da se mi osvestimo i neminovno preuzmemo nešto. Sa sobom. Nikada drugima.
Što smo osvešćeniji, okovi kao da nas sami napuštaju.
Lakše je nego što se čini. Jedino što se čeka jeste da poverujemo da je slobodan život moguć onda kada istupimo odlukom srca da delujemo verujući u budućnost, a ne strahujući od nje,
Zato, pre one spoljašnje, proverimo na unutrašnju slobodu. Pružamo li je sebi, ili se povlačimo pred prilikama?
Jer čini mi se da se sve više može reći da danas slobodu, kao i istinu, ipak najviše uskraćujemo sami sebi.
Zato preispitajmo se i iskreno odgovorimo sebi: ko je zarobio našu slobodu?
I do kog god odgovora da dođemo, on nije konačan, osim ako mi to ne izaberemo. A onda nam je jasno da smo jedino robovi vlastitog uma. Nekima na žalost, mnogima na sreću.
Ričard Zimler kaže da je kod ropstva najtužnije to što nam nije dozvoljeno da sebe dajemo svetu.
A da li je to danas slučaj?
Prilika je više nego ikada ranije. Posebno uz tehnologiju i internet imamo mogućnost da ton po ton ispuštamo svoj glas. Da sebe dajemo svetu. Osim ako nismo okovani iznutra. Tad smo već sami ti koji smo sebi zarobili slobodu.
Jer previše je vekova prošlo da bi i dalje stajali u mestu i zavisli od nekolicine.
Bilo da je zarobljena ili ne, sami smo gospodari svoje slobode. I ključ je kod nas. Na žalost ili na sreću, tu odlučimo sami. Slobodno.
Foto: https://www.instagram.com/abdullah_evindar/
