Čini mi se da smo prethodnih nekoliko meseci (a možda čak i godina) svi živeli sa konstantnom željom da usporimo, da više vremena provodimo sa porodicom a manje na poslu. Želja nam je uslišena, doduše ne baš na način na koji smo to očekivali, ali šta je tu je. Ne samo da smo usporili nego smo se parkirali pored puta i povukli ručnu. Šta dalje, kako dalje?!
Prva i najvažnija stvar jeste prihvatanje trenutne situacije. Ne opirite se, već radite ono što možete i ono što je do vas. A toliko toga je do nas samih. Izaberite perspektivu iz koje ćete gledati trenutnu situaciju. Kriza može biti propast ili prilika. Ja biram priliku. Priliku da radim na sebi, da učim, da se posvetim najužoj porodici, da rastem i ekspandiram. Biram da sebe pripremam za jednu novu realnost, jedan novi svet, nikad viđen do sada. Biram da verujem u dobre ljude, male ljude sa velikim srcima i idejama. Biram da podržavam male preduzetnike iz svog mesta. Biram da volim, maštam i sanjam. Biram da ja definišem slobodu.
Ono najvažnije nam nije oduzeto. Nije nam oduzeta empatija, ljubav, emocija, vera, nada… Prestanite da kontrolišete ono što ne možete, i počnite da kontrolišete ono što možete – um i emociju. Sloboda je stvar izbora i perspektive. Najgore je onom čoveku koji živi u ograničenom umu.
Sada na raspolaganju imam sve vreme ovog sveta, i isključivo od mene zavisi kako ću ga upotrebiti. Isključivo od mene i od mog fokusa zavisi ishod kome ću svedočiti. Zato je meni fokus na stvaranju. Na oživljavanju svih onih ideja koje su dugo sedele zarobljenje u fioci mog radnog stola. Brišem prašinu sa njih i dajem im novi život.
Možda ćete baš zbog ove trenutne situacije dobiti neku ideju koju inače ne biste dobili. Nije li to već pozitivan ishod? Kada se fokusirate na sve ono dobro i na sve ono što možete, a ne na ono što ne možete, Svemir će vas i tek kako podržati. Nećete biti svesni šta vas je snašlo. Potvrde će vam stizati sa svih strana. Potvrde, pozivi, šanse, nove prilike…
Trenutno ne mogu da popijem kafu u omiljenom kafiću, ali šta mogu? Šta je to do mene? Postavljajte sebi ova pitanja svakodnevno. Niko vam ne može zabraniti da maštate i volite. Niko vam ne može zabraniti da pišete i pevate. Niko vam ne može zabraniti da osećate.
Ljudi su danas u velikoj meri odvojeni od razuma, logike i empatije. Njima upravlja strah i fokusirani su na problem. Samim tim ne mogu da vide rešenje. S druge strane ima i onih koji su u miru bez obzira na ono što se oko njih dešava. Neka mir krene od vas.
Biram ugao srca.
Jasmina Stojanović
Biram ugao pozitivnog fokusa.
Biram ugao mira.
Možda neće svima biti jasan, ali ćete osetiti da je to ugao koji može da vam donese rešenje.
Hajde da budemo ljudi zbog ovoga što nam se dešava. Da naučimo da pomognemo onome kome je pomoć potrebna. Da naučimo da utešimo, da podržimo i zadržimo. Da naučimo da dišemo duboko i živimo svesno. Da naučimo da je svrha života život sa svrhom. Svi smo mi isprepletani končići koji čini jednu širu sliku. Ovo nam je prilika da uvidimo koliko smo povezani, ne samo jedni sa drugima već i sa prirodom. Deo smo nečega što je daleko veće od nas samih.
Meni ova izolovanost ne pada teško, ja sam davno sebe izolovala od svega nepotrebnog, od svega što me vuče na dole i ne služi mojim snovima. I ništa bolje i pametnije nisam mogla da uradim. Ne osećam skučenost, ne osećam tiraniju izolacije. Možda to ima veze sa tim što živim na selu, jer je život na selu sam po sebi jedan veliki karantin, što i nije tako loše. Nikada u životu nisam bila zahvalnija što živim na selu.
Trudim se ovih dana da razumem ljude kojima je dosadno kada su sami sa sobom, ali mi ne ide. Koga imate ako nemate sebe? Mene su neke stvari u životu prosto “naterale” da zavolim sebi i da učinim sve što je u mojoj moći da mi bude prijatno kada je u meni i oko mene tišina. Zar u svojoj glavi ne provodimo najveći deo vremena? Postarajmo se onda da nam tu bude prijatno!
Veći deo života provela sam tražeći napolju sve dok jednog dana nisam pogledala unutra i iznenadila se. Nije ni trebalo da tražim. Sve vreme sam imala to u sebi. Van sebe ne možete naći ništa. Sve što vam treba već je u vama.
Nekome je mali stan i jedan par ruku koje umeju da grle sasvim dovoljan za sreću, a nekome ni sav luksuz ovog sveta ne može da zagreje srce. Uvek je do ljudi.
Biće ovo dobra stvar za većinu nas. Naučićemo da cenimo male stvari koje smo do sada uzimali zdravo za gotovo. Ja jedva čekam da izgrlim svoju baku i popijem kafu sa njom, da prošetam pored reke, sednem u omiljeni kafić, gledam zalazak sunca, spustim glavu na rame voljene osobe i udišem njegov miris… Ja svoje more nosim oko vrata. Moj um je mesto gde sloboda počinje.
