Iz psihologije je poznato da na razvoj i formiranje pojedinca utiču tri veoma važna činioca: biološko nasleđe, sredina i aktivnost tog pojedinca. Ne dovodi se u pitanje uticaj nijednog od ova tri činioca, međutim, ljudi vrlo često nisu svesni koliko na njih utiču sredina i kultura u kojoj žive. Neretko se dešava da sasvim nesvesno preuzimamo određene obrasce ponašanja, bilo dobre ili loše, iz naše okoline, ili iz informacija koje, naročito u poslednje vreme, ogromnom brzinom dolaze do nas. Nismo skloni da ispitujemo zašto ispoljavamo neka ponašanja niti se može reći da na neke situacije odgovaramo već da na njih vrlo često, veoma nesvesno reagujemo. Upravo uverenja koja stoje iza određenih ponašanja jesu proizvod kulture u kojoj živimo. Determisani smo kompletnom kulturnom i društvenom atmosferom i u veoma značajnoj meri ona određuje naše ponašanje. Takođe, naše mentalno zdravlje i emotivno stanje zavise od toga i to može biti zaista veliki problem ukoliko živimo u kulturi bez tolerancije, poštovanja i razumevanja.
Naglasak je na uticaju koji ljudi i kultura imaju na nas. Posebno bih istakla uticaj ljudi koji žive u našem bliskom okruženju ili su u nekom momentu bili deo našeg života. Na prvom mestu svakako jesu roditelji ili staratelji. Jedna njihova kritika može srušiti naše samopouzdanje za ceo život, jedna njihova pohvala ga može izgraditi, jedan povišen ton može nas naterati da mi tokom života budemo tihi ili možda isto tako bučni i agresivni. Jedan njihov preki pogled u nama može izazvati strah zbog kog možda nećemo nikoga moći da pogledamo u oči. Takve situacije, naša bespomoćnost u tom uzrastu i naša sklonost u tom uzrastu da mislimo da smo uvek mi krivi jer neko viče ili je ljut, dovodi nas do odrasle osobe koja je nezadovoljna sobom, svojim životom, sa povišenom anksioznošću i niskim samopouzdanjem.
Zaista, svet teško nadoknađuje ljubav onome ko je nije dobio u porodičnom domu. Međutim, čak ni u takvim situacijama nije baš sve izgubljeno. Za decu koja su zanemarena ili koja imaju sve osim ljubavi, za decu čije potrebe nisu ispunjene, za decu koja nisu prihvaćena, postoji još jedno mesto koje u tom periodu može pružiti nešto što će usmeriti njihov razvoj u dobrom pravcu. Sa ponosom govorim da su to vaspitno – obrazovne ustanove. Iznenadili biste se kada bi znali koliko dece prvi kompliment u životu dobije upravo u školi. Još biste se više iznenadili kada bi znali da ga nikad ne zaborave. Nekim ljudima to bude jedina nada koja ih sprečava da ne urade ono najgore.
Neretko, na terapijama možete čuti upravo takve priče. Neka rečenica koja nekome sa strane zvuči sasvim bezazleno, za nekoga može biti najvažnija rečenica u životu. Takvi ljudi, vrlo često kažu da ih je baš ona održala u životu. Upravo zbog toga celokupno društvo mora da osvesti koliko su važne vaspitno – obrazovne ustanove i ljudi koji rade u njoj. Psiholozi veoma dobro shvataju taj značaj jer su upoznati sa razvojem dece i veoma su svesni činjenice da uticaj učitelja i nastavnika zaista i bukvalno usmerava mnoge živote.
Pokušajte da se setite svih nastavnika koje smatrate divnim. Sigurna sam da su vas poštovali i da su u vama videli potencijal koji drugi nisu. Taj vetar u leđa koji dobijemo u vaspitno – obrazovnim ustanovama mnoge je odveo u dobrom pravcu. Ta reč podrške postala je naš unutrašnji glas. Taj topao pogled postao je okvir kroz koji gledamo svet. Nesumnjivo je da je on bolji upravo zbog prosvetnih radnika i da mnogi od nas ne bi bili tu gde jesu da nije bilo njih. Za zdravo društvo potrebna je srećna porodica i dobro obrazovanje, međutim ako nema ovog prvog, još uvek nekako možemo opstati uz ovo drugo, jer prva lekcija koju vas dobar učitelj nauči jeste da ste vredni upravo takvi kakvi jeste.
