Brazil, Peru, Argentina, Papua Nova Gvineja, Kenija i Tibet samo su neke od zemalja u kojima opstaju autohtoni narodi koji ne žele kontakt sa savremenim čovekom i njegovom civilizacijom.
Niko nije znao njegovo pravo ime, čak ni više o plemenu kojem je pripadao. Ali vest da je Čovek iz rupe preminuo, odjeknula je krajem ovog leta širom sveta.
Mnogima je bilo nepojmljivo to što je decenijama živeo povučeno, bacajući i strele na strance koji bi uspevali da mu se priđu suviše blizu. Ipak, mnogo važniji i alarmantniji podatak je taj da je Čovek iz rupe bio poslednji stanovnik domorodačke zemlje Tanaru u Brazilu, na kojoj su živeli pripadnici njegovog plemena, masakrirani u seriji napada tokom sedamdesetih godina 20. veka.
„Njegovom smrću, genocid nad njegovim narodom je potpun“, kazala je Fiona Votson, predstavnica Survival International, organizacije koja se zalaže za prava starosedelaca širom sveta.
A starosedelaca je sve manje i manje.
U nepristupačnom delu Amazona danas živi pleme Piripkura, preciznije, samo dvojica preživelih pripadnika – ujak i nećak – koji uporno odbijaju da napuste zemlju na koju polažu pravo, a koja je postala plen doseljenicima.
Stočari su masakrirali pripadnike plemena Akuntsu u svojim nastojanjima da prošire zemlju, te je samo četvoro pripadnika te zajednice u Brazilu je preživelo do danas.
Avoredo u Paragvaju je poslednje pleme bez kontakta sa modernim svetom izvan Amazona, a još uvek uspeva da se zadrži na ostrvu pod šumom čiji obruč besomučno smanjuju buldožeri krčeći stabla za neke nove planove.
Peru, Argentina, Papua Nova Gvineja, Kenija i Tibet, samo su neke od zemalja u kojima opstaju autohtoni narodi koji ne žele kontakt sa savremenim čovekom i njegovom civilizacijom.
Većina njih je i te kako svesna modernog sveta, ali oni su odlučni i biraju da žive izolovano i nemaju potrebu da ostvaruju kontakte sa strancima. Mnogi od njih su lovci-sakupljači koji su duboko povezani sa zemljom i divljim životinjama. Ono što su za većinu zabačena i nepristupačna mesta za život, za pripadnike ovih plemena su sasvim dovoljna staništa u kojima pronalaze sve ono što im je potrebno –hranu, lekove i druge resurse neophodne za život.
Pitanje uspostavljanja kontakta sa plemenima koja žive daleko od modernog sveta žestoko je osporavano. Dok su neka istraživanja ukazivala na to da je opstanak ovih autohtonih zajednica jedino moguć uz odgovornu interakciju, kako bi im se dostavljali hrana i lekovi, analize drugih istraživanja kategoričko donose zaključak da njihov opstanak zavisi samo od pružanja još veće zaštite, jer ih svaki kontak – bilo zlonameran, bilo dobronameran – ugrožava.
Prema procenama istraživača, u svetu postoji više od 100 plemena, a najviše ih je u Južnoj Americi, na granici Perua, Brazila i Bolivije.
Samo u Brazilu je potvrđeno 28 plemena koja nemaju kontakt sa savremenim svetom, a navodi se i podatak da bi moglo biti i još više od 80 takvih zajednica. U Javari dolini se nalazi dom za najmanje 10 plemena, što je pravi mozaik kultura i pravi dom antropološkog nasleđa o čemu se malo zna.
Janomami je jedna od najvećih starosedelačkih zajednica u Brazilu, koja živi u zabačenoj šumi na granici Brazila i Venecuele. Bave se lovom i sitnom poljoprivredom. Njihova zemlja je, konačno, 1992. proglašena za autohtoni rezervat – park, ali mnoga plemena su izbrisana sa lica zemlje a ostalima je opstanak doveden u pitanje.
Izgradnja transkontinentalne magistrale kroz Amazon, što je otvorilo put besomučnom krčenju šuma, invanzivni poljiprivredni programi, osvajanje ruda, ali i češći kontakti sa strancima, doneli su pripadnicima autohtonih zajednica mnogo nevolja – proganjani su, ubijani, masakrirani, paljene su im kuće, suočavani su sa epidemijama bolesti na koje nisu bili imuni.
Misionari, desničari, trgovci drogom, ilegalne drvoseče, ali i predstavnici vlasti Brazila ugrožavaju domorodce i prašumu u kojoj žive vekovima.
Uz obrazloženje poljoprivrednih i ekonomskih interesa, predsednik Brazila Žair Bolsonaro je 2019. ukinuo mere zaštite koje se odnose na zemlju gde žive izolovane starosedelačke zajednice.
Vođe domorodačkih plemena svedočili su da su pretnje i zastrašivanja svakodnevna pojava u pojedinim oblastima, dok se za zajednicu Munduruki nalaze tvrdnje da njeni pripadnici sve vreme žive u ratnom stanju. Ne iz želje da se modernizuju, već iz straha, pojedini članovi amazonskih plemena razgovarali su sa ljudima iz obližnjih sela, opisujući im nasilne napade stranaca koji su ih proterivali iz njihove prašume.
Realističan pogled na neumornu borbu domorodačkog naroda Uru-eu-vau-vau protiv ilegalnih doseljenika i brazilskih seljaka koji su nelegalno zauzeli zaštićeno područje Amazona i počeli nemilosrdno i nekontrolisano da krče i pale šumu, donosi nagrađivani dokumentarni film „Teritorija“ u režiji Aleksa Prica.
Više nego zanimljivo je to što se u ovom ostvarenju delimično koriste i snimci pripadnika samog plemena, nastajali tokom tri godine, koliko je narod Uru-eu-vau-vau rizikovao život zarad razotkrivanja istine svetu.
„Tehnologija i interesovanje za medije kao alat postajalo je kod njih nezavisno od naše filmske ekipe. Bitate je odrastao na internetu i bio je zainteresovan za dronove i pre našeg dolaska. Aplicirao je za dobijanje dronova, prošao obuku o tome kako da ih koristi, i WWF im je dala nekoliko dronova… S druge strane, Bitateov deda je odrastao izolovan od ostatka Brazila i nikada u životu nije video igrani film… Kada je nastupila pandemija korone, nikome nije bilo dozvoljeno da pristupiti njihovoj teritoriji, tako da je Bitate tražio da mu pošaljemo bolju, profesionalnu opremu kako bi nastavio snimanje na terenu, jer niko od njih nije smatrao da je posao završen. I tako smo preko WhatsApp-a vodili i radionice, objašnjavajući kako se koristi kamera, kako voditi računa o zvuku…“, izjavio je u jednom intervjuu Pric.
Prema rečima reditelja, zajednica je tretirana kao punopravni koproducent filma, a na početku je bilo malo i tenzije, sumnje i otpora, „s pravom, budući da su toj zajednici toliko toga oduzeli baš oni ljudi koji izgledaju poput mene“.
Za reditelja nema dileme da bi svaka priča o klimatskim promenama morala da bude zasnovana na glasovima autohtonih naroda jer su njihovi stavovi satkani od autoriteta i mudrosti, a oni sami najbolji čuvari prirode i najsnažnija prepreka za besomučno iskorišćavanje prirodnih resursa.
Ne bismo smeli zaboraviti ni činjenicu da Amazon nazivaju „plućima planete“, te da je jedan od najvažnijih ekosistema Zemlje i žarište biodiverziteta u kome biolozi svakog drugog dana otkriju neku novu vrstu.
Film „Teritorija“ na programu je Festivala Slobodna zona 5. novembra u mts Dvorani od 20 sati, dan kasnije biće prikazan u Art bioskopu Kolarac (18.30), a potom 8. novembra od 20.30 sati u bioskopu Fontana.
Foto: Alex Pritz – Amazon Land Documentary
