Imala je kiša s Beograđanima neki nerazjašnjen nesporazum nešto su joj bili skrivili, ili je ona pak njima… Još uvek ne znam.
Kad bi svanulo kišno beogradsko jutro, planovi su se uveliko otkazivali, proklinjao se dan i nedelja… ,,Pa nisu ovako sinoć najavili!“
O onoj popodnevnoj, da ne govorim. Junačili su se pojedini, očevidno tmurnim jutrima. Prkosno odlučujući da ne ponesu kišobran. Kao da su svojom tobože hrabrošću, mogli rasterati oblake. A oni bi im se ko za inat sručili na odela tek donešena sa hemijskog. Kiša je u Beogradu, u dosluhu sa košavom, samoinicijativno prozivala vašeg frizera i ispravljala vaša neuspela feniranja.
Bilo je i onih, istraumiranih, što su kišobran Beogradom vucarali i za vreme letnjih žega. Nikad se ne zna, kiša je ovde bila nepredvidiva. Kao da je padala baš tuda kuda ste naumili, dok bi se već preko mosta, kišni paravan završavao.
Po kiši je u Beogradu izlazio samo onaj ko je morao
Iznerviran i pre nego prekorači preko kućnog praga. Kašnjenje i kolaps bili su u najavi. Prevoz bi klizio i milio niz ulice. Mrko smo se gledali kad bismo se slučajno zgazili ili iskvasili kišobranima sa kojih su se slivale male Nijagare.
Moralo se oprezno stajati kod stanice. Nervozni vozači, koji su se probijali kroz sirene i kočnice, neoprezno su znali da nam priušte neplanirano kupanje i povratak kući.
I nikada nas više pod jedan krov ne bi stalo, ko kad bi lilo. Šćućureni ispod staničnih tremova nadvirivali smo se jedni drugima nad glavama, neće li pre naići naša linija. Ovde su kiše znale da bole, u prstima i kolenima. Pa taman na sebi gunj imali, vlaga je znala da pronađe pore i otvore.
I ne beše nam teško što moramo u gradskom prevozu da se guramo. Poput pokretnog ognjišta, koliko-toliko skratilo bi se drhtanje. I srećni smo bili tih par stanica, što smo unutra, a ne napolju.
Ali da kiše ne beše, ne bismo znali, koliko su lepe beogradske mokre ulice. Koliko je beo Beograd, čist i umiven, kada se sunce konačno probije i prelomi o bare i izloge.
Samo što se sunce u našem gradu, odavno ne probija, i sve teže zracima promalja iza gustih dimnih svodova. Priznajte, kakva je da je i kišu biste trpeli, samo da nam zalasci i svitanja ponovo budu jasna i zlatna kao nekad.
Nad belim se gradom nadvilo kolo gasova i smoga
Pod ovim nebom sve neveselije koračamo. Skupljenih ramena i naježene kože. Tmurno uvek manje više, i sa kišom i bez kiše. Vreme se vuče tužnije i tromije i od Balaševićevog teretnog voza.
Ni zalazak s Kališa nije više što je bio. Tu se i tamo nazire. Ako baš budete imali sreće, zaplivaće sunce duž Dunava, lenjo i mučno, tik pre nego porine.
Ali da u martu nema proleća, a već mu ko doček neki sazvaše. To je zaista previše. Ako ima gde, dajte da se se prijavim da pevamo pesme dodolske. Nek pada, nek spere i odnese sivilo, bolest i zaraze, pa da se u miru oseti, kako Beograd iz kutova izranja, na sveže skvašene ulice. Da posle pljuska opet miriše.
Ne znam šta su Beograđani imali protiv kiše ili ona protiv njih, al’ mislim da je krajnje vreme da se izmire. Pod ovim se nebom skoro pa ne vidi, ne oseća i ne diše.
