Pišem pesme. Oduvek sam ih pisala. Volela sam ih i čitala sam ih mojima. U petom sam čak napravila zbirku sa sve fotografijom i malom biografijom i pokazala je nastavnici. Bila je oduševljena i smatrala je da zaista imam talenta.
Kada su usledile osetljive godine, mnogo sam se stidela te zbirke i bila u fazonu „koji si ti Milice bila retard“, a i dalje sam ih pisala. Sa nešto ozbiljnijom i osetljivijom tematikom.
Kada su osetljive godine bile na izmaku, shvatila sam da ozbiljne procese i emocije pretapam u stihove. I da to što stvaram istini za volju zaista liči na nešto. Nisam sigurna kako se to desilo, ali sam se ohrabrila da ih objavim. Dosta ljudi javljalo se da ih pohvali, delili su ih i čuvali. Postale su stvarne u tom nekom viralnom svetu. Čak su imale i prepoznatljiv oblik, bile su poput hvatača svakodnevnih momenata, koje sam stilski pokušavala da sačuvam i sebi i drugima. Imale su neki mio ton. I dan danas volim da pročitam neku od njih. Ponekad ne verujući da sam ih upravo ja napisala.
Ne verujem… jer se već neko vreme nije desila nijedna
Sve što mi je polazilo za rukom bile su pesme, koje su ispadale tužne, melanholične, nostalgične i setne… nikako se nisu uklapale u moj „uhvati momenat“ stil… ili zapravo baš jesu.
Nažalost, brisala sam ih. Bojim se da sam odbijala sebi da priznam, da su te pesme upravo stanja u kojima se nalazim ne samo ja već čitava planeta. U stanju u kome su našminkani Instagram profili izgubili smisao. U stanju u kome pod policijskim časom nemamo šta drugo osim da se svađamo na Tviteru. Delimo fotografije na kojima izigravamo normalan život, dok nas neka greškom zaostala higijenska maska ili sredstvo za dezinfekciju u dnu fotografije, podsećaju da smo sve samo ne opušteni.
Da, da, znam… i ovaj tekst polako dobija nešto lošiji ton
Kada ste počeli sa čitanjem mislili ste da ćete pročitati nešto osvežavajuće i lepo. Ali evo nas ovde, u istom sosu, sa tugaljivim tekstom umesto romantične pesme i jednom sasvim nenašminkanom stvarnošću.
Suočavali smo se mi i pre celog ovog ludila, sa problemom tužnih i depresivnih ljudi sa nasmejanim slikama na društvenim mrežama. Promenilo se to što danas znamo i mi i oni da nam je loše, da nismo i nećemo navići da funkcionišemo ovako, da smo društvena biće željna života uživo. Samo nas je društvo definisalo tako da je jedino sreća opšteprihvatljivo osećanje. Da su samo lepe i raspoložene fotografije i pesme… pesme mentalno i fizički zdravih ljudi.
Zaboravljamo da nas ljudima čini baš svako osećanje koje struji našim umom i telom. Ukoliko ne prihvatimo krivicu, ne umirimo bes, ne ispoštujemo tugu negde ispod pokrivača, ne damo sebi dan za sivo i tmurno raspoloženje… Izobličiće se i postaće nešto gore.
Ovim ne želim da poručim, da treba da delite fotografije i momente kada ste tužni, uplašeni ili besni. Ali vas molim nemojte deliti ni srećne, ako vam baš i nije do toga, samo da biste zadovoljili internet zajednicu ili zavarali sebe.
Ako je tmurno, ne trudite se da se razvedrite silom
Ako vam ne ide, ne gurajte sebe dok se ne pojavi okolnost koja će biti dovoljno podsticajna da krenete dalje. Ako ste tužni, dajte sebi vremena da shvatite šta su uzroci, šta posledice i šta dobijate na kraju tog procesa. Niste sami i niste jedini. Kroz ovo bar znamo da prolazimo zajedno, neki više, neki manje uspešno. Kad je neizvesno, ostaje samo jedno, nada, da će sutra možda svanuti neko zdravije jutro.
Do tada ostavljam ovde i sebi i vama jedan podsetinik, da imamo čemu da se nadamo, da imamo zbog čega da budemo srećni i da imamo pravo da budemo tužni zbog lepote, slobode i života koji nam je oduzet…
Kad padnu maske
Reći ću celom svetu da ga volim
I kupiću sebi šećernu vunu veličine krošnje
I smejaću se prolaznicima
Žuriću sporije da udahnem svaki plamičak
novostečene slobode
Kad padnu maske
Pašće sa njima i strahovi
Od zagrljaja i prisnosti
Udvaraću se životu
I hrabro ću iskoristiti pravo
Da ga pozovem na sudar bliskosti
Kad padnu maske
Odvrnuću se na najjače
Na nekom ludački dobrom koncertu
Na kome će tela u zanosu plesati
Dodirivati se i zbijati
Duša će mi od sreće plakati
Kad padnu maske
Koferima ću izljubiti belosvetske ceste
Pasoš će mi opustočiti skromne fondove
I neću birati, kazaću: „Idem!“ i pre nego pitate
Milovaću pogledom nebeske svodove
Nekih nedostajanja dalekih
A da bi što pre pale, nosite ih kad treba i gde treba. Do sledećeg čitanja, šaljem vam podršku, znam da ćemo pregurati!
