Koliko puta smo bili suočeni sa ćoroskokom iz kojeg je trebalo da izađemo kao pobednici, dok nam se život činio poput lavirinta u kojem nismo znali da li uopšte postoji pravi put za nas? Put koji vodi do odgovarajućih vrata? Koliko god se mi trudili i pokušavali da se ukalupimo u svakodnevnicu, život kad-kad ume da nam servira nove izazove, situacije za koje nismo ni pomišljali da mogu baš nama da se dese. Ali, gle čuda, one su tu, dese nam se, promene. One neočekivane, koje nas zbunjene dugo ostave u tišini, pred kojima se zamislimo i zapitamo „Šta sad?“. Sa pitanjem se obično rađa strah, izbegavanje stvarnosti u koju smo nerado dospeli i naše prvo poricanje, odbijanje da ih prihvatimo, neki unutrašnji glas koji nam govori da nismo spremni, da ih ne želimo, svo to prilagođavanje na novonastalo. Je l’ baš moramo? I kako se nositi sa time?
Činjenica jeste da nas promene čine nervoznim, nekako postanemo manje optimistični, jer ne znamo šta nas čeka iza drugih vrata. Znaju da nas učine bezvoljnim i slabim. Oduzmu slobodu, donesu nemir. Međutim, one se stalno dešavaju u životu. Ponekad su to sitne, predvidive, pa nam bude lakše. Dobro je kad pratimo sopstveni instinkt i znamo kada je vreme da nešto menjamo.
Ali šta je sa promenama za koje nas život ne pripremi, uz koje ne stigne priručnik kako se treba ponašati?
Takve promene su za nas obično krupne promene. Ukoliko smo tu gde jesmo srećni, radije bi bili nemi posmatrači i čekali da vidimo šta će da se desi. Trudićemo se da ih ignorišemo, što je gotovo nemoguće, jer tako ne izlazimo kao pobednici, već dublje zalazimo u lavirint dok se ne izgubimo. Kao i za sve u životu, i ovde je izbor na nama. Da li ćemo ostati tu gde jesmo, revoltirani, ili ćemo prihvatiti i zakoračiti u korak sa promenama. U svakom slučaju, ako mene pitate, opcija dva je uvek bolja, koji god razlog imali da ih ne prihvatamo. Tačno je da ne možemo znati šta je sa druge strane, da li će nas odvesti ka nečem boljem, lepšem ili gorem. Ono što možemo je da verujemo sebi, da se oslobodimo straha, svih neprijatnih osećaja. Udahnemo duboko, spakujemo u kofer strpljenje, pozitivne misli, nadu i da kada jednom zakoračimo više ne okrećemo glavu. Ostavimo iza sebe sve nesigurnosti, negativna razmišljanja, pitanja „Šta ako…?“. Obradujemo se promenama. Dešava nam se nešto novo, neizvesno. Pogledamo sebi u oči i vidimo da kako nam se život menja treba i mi da se menjamo. Što pre to shvatimo i kada se jednom nađemo na tom putu, postaćemo sigurniji i lakše će biti da se prilagodimo i prihvatimo stvarnost kakva jeste. U toj stvarnosti treba da lutamo, tragamo, da ne odustajemo, da se borimo, i da naučimo da uživamo u svemu tome. I najbitnije, da verujemo.
Vrata ćemo uvek pronaći…
“možda ne ona koja smo zamislili, nego ona koja će na kraju biti najbolja za nas.“
I zato kažite veliko “DA” promenama, kad ih vam život sledeći put servira.
