Znate onu kletvu iz naučenih obrazaca ponašanja kada nam nešto nije po volji pa kažemo: „Neka, neka, kazniće ga/je Bog“?
Kako je istočna kultura uzela maha i postala popularna kod nas sada se sve više pozivaju na Karmu: Karma is a bitch; Karma never loses an address; Welcome to the karma cafe: you will be served what you deserve…
Neznanje vlada već dugo, a popularizacija istočne kulture i istočnjačkih veština poput joge, meditacije, thai chia… je, na žalost, dovela i do površnih shvatanja i razumevanja ovih mudrosti i filozofija i svih dobrobiti koje nam one donose.
Paradoksalno, ali potpuno tačno, osoba sa početka priče, koja se žali na nekoga ko joj je učinio nešto što ona smatra lošim je, zapravo, doživela sopstvenu karmu.
Karma je samo zakon uzroka i posledice, nije nužno loša ni preteća, ali nije ni unapred fiksirana sudbina, a ne može biti i kolektivna niti nasledna nego individualna, kako poseješ tako ćeš i požnjeti. Nikako tu ne treba mešati i brkati moralne zakone i pravdu, a naročito je deliti i odlučivati šta je za kaznu, ili nagradu, što veoma često svi činimo.
Jednostavno loši postupci daju loše rezultate, dobri dobre i to je to. Karma je život. Trudimo se da budemo dobri ljudi svaki dan iznova, znamo to, zar ne?
Uvek možemo da krenemo od početka i ispravimo greške i ako smo jednom postupili neispravno, a nismo znali, sada kada znamo uvek imamo priliku da postupimo ispravno.
To se zove stvaranje nove karme.
Sve u životu je podležno promenama i zato je život lep!
Ali, znate šta, meni nekako u tom pozivanju na karmu i davanje sebi za pravo da delimo pravdu, pa to, nazovi, osećanje uvređenosti i želje za osvetom, iz svega toga nekako kulja ponos i gordost. To je u današnje vreme veoma izraženo.
A, da vas pitam, onako, iskreno: ima li šta tužnije od priče iz života ponosnog i gordog čoveka?
Ljudi upropaste sebi život čvrstim stavovima i principima za koje ni sami ne znaju zašto se drže, ali im, tobože, ponos ne dozvoljava da se menjaju, da mišljenje koje je imao juče ne mora da ima i danas, a onda pokvari prijateljstvo i lepe odnose jer je neko uvredio njegov ponos nekim postupkom.
Naravno, još gore ide u suprotnom smeru, jer ako je pak on uvredio i povredio nekoga, učinio grešku, ne postoji izvinjenje, nema popravke, nema priznavanja, to mu ponos ne dozvoljava!
To me i dan danas nekako rastuži. Naročito kada osetim na svojoj koži kako neko baš želi da me povredi, jer ne zna drugačije, a meni ga žao i gledati.
Znate, ti ponosni ljudi su mnogo strogi prema sebi, kažnjavajući druge oni, zapravo, kažnjavaju sebe uskraćujući se za ljubav. Tužan život.
Ko se prepozna i želi da prevaziđe te svoje demone gordosti i ponosa može da počne posmatranjem sebe, svojih misli.
Ego is no longer ego when you know there is ego.
(Echart Tolle)
Sledeći korak je priznavanje i prihvatanje. Samo prihvatite stvari onakve kakve jesu – teške, haotične, predivne, zamršene i sve ono između.
Život nije dobar ili loš, život je samo život.
Ako prihvatimo da ništa nije savršeno, možemo da počnemo da se osećamo slobodno i da prepoznajemo da nesavršenosti koje se dešavaju u životu nisu naša krivica ili krivica drugih već da je lepota u tome što je sam život – zbir nesavršenosti.
To je osobađajuće i divno iskustvo: skidanje lanaca i stega i kamena sa srca, ali ni slučajno nemojte da mi verujete na reč, nego probajte, ali pazite, kada jednom otvorite ta vrata, povratka nazad više nema, a život počne da dobija potpuno novu dimenziju.
Trudite se da se što manje opirete nego se prepustite struji i uživajte u putovanju, ali pre toga, dobro zapamtite: umeće zaboravljanja je jedna od najvažnijih životnih veština.
Ko to savlada, živeće srećnim životom, sigurno!
