Nekad se plašim da pogledam nečiju objavu na društvenim mrežama. Zvuči čudno, ali tako je. Plaši me nova “realnost” koja može biti propisana za već od sutra. Plaši me novo, nužno, pravilo oblačenja, obavezan izgled kao lutke. Plaši me novo sutra izobličeno svim negativima pozitivnog svetla.
Znate sve one savršenosti koje posmatramo svakoga dana? Te koje nam stavljaju do znanja da nismo dovoljno dobri, da nismo po kalupu krojeni, da štrčimo kada ne bismo trebali i slično? Sigurna sam sasvim da znate o čemu pričam.
Ponekad otvorim društvene mreže da dokažem sebi i drugima da postoji lepše nešto od naših crnih misli. Zamislite, i uspem, sve je ružičasto, prelepo, savršeno, usklađeno i predvidivo. Nekako izazovem i kontra efekat.
Sednem i porazmislim da li ja stvarno radim nešto pogrešno? Da li mi treba usmerenje drugih, jesam li dovoljna sebi i prijateljima ili moram još ponešto da promenim? Da li postoji dan kada je dosta raditi na sebi i shvatiti da možda nije sve do nas? Ili ipak jeste?
I opet neki strah, neka nelagoda i tišina.
Zašto da ćutim o lepotama različitosti? Zašto da ne verujem sebi i lepotama sveta? Izađi u prirodu i udahni život. Zaista je tako. Prošetaj bez slušalica u ušima i telefona u ruci i oslušni okolinu.
Oslušni dečiji korak i njegovu brzinu. Oseti se neka bliskost, setićeš se svojih prvih koraka, uspeha. Nasmej se kome smatraš da treba, a svima nam ponekad nedostaje neki spontani osmeh pružen od strane totalnog stranca.
Otiđi na mesto gde svoju zonu komfora nećeš poslušati. Možda, kao ja, ne voliš vrućinu te pronađi zlatnu sredinu. Neka ti hlad bude pored glave, a ljubav Sunca uz tebe. Nekada i samoća ume da prija. A ako ti previše dugo samoća pravi društvo, pozovi svoje prijatelje. Smejte se, tugujte, ćutite ili se radujte.
I zapamti! Niko od nas nije ni stvaran da parira drugima po sličnostima. Nemoj nikada pomisliti da nisi dovoljno učinio, već čini, onako kako smatraš da čovek treba da čini čoveku.
