“Kako je neznatan trenutak bezgraničnog i beskrajnog vremena koji je predodređen svakome od nas! Začas ga nestane u večnosti. Misli na sve to i ne smatraj za važno ništa osim: da radiš kako te tvoja priroda vodi i da trpiš ono što ti Sveopšta priroda donosi.”
Marko Aurelije
Kao sat što otkucava i podseća na prolaznost vremena, jesmo li i mi dobili srce da nas svaki njegov novi otkucaj podseća na konačnost života, na ograničenost našeg trajanja kao jedini univerzalni zakon? Svaki naš udah nosi u sebi izdah. Zašto nas takva misao plaši? Zašto teško prihvatamo činjenicu da smo ovde tek neko vreme a zatim se nedvosmisleno povlačimo? Koliko god bubnjeva protutnjalo našim grudima, svaki najavljuje neminovnost smrti. Zvuči krajnje pesimistično, zar ne? Toliko da svaki naš novi udah gubi smisao jer tone istog trena u istinu umiranja… Ipak, tu smo.
Još uvek možemo da
dišemo
gledamo
slušamo
dodirujemo
osećamo…
I prepoznamo cikličnost svega na ovom svetu. Zar to nije isto što i nada? Taj zakon transformacije. Koliko god sve bilo prolazno, u sebi nosi sigurno seme promene ili prelaska u drugi oblik postojanja.
Dobro je verovati u kontinuitet, u večnost kroz transformaciju.
Ipak, najvažnije je osvestiti ovo sada.
Jer ono što više plaši od same smrti jeste mogućnost da je život ostao prazan.
Taj bubnjeva ritam u grudima nije zadat smrtnom čoveku da bi ga zavezao u mrtvilo za života. To je ritam pobednika odabranog da se rodi. Svečana oda životu koja nas svakog trena podseća na važnost i lepotu samog postojanja.
Ne mora smrt da bude kraj. Ako sebe damo životu, ostaju za nama dela koja nas usavršavaju. Sve ono što životu daje smisao i tako poništava smrt. Jer, zaista, mi svakog trena, sa svakim novim udahom dobijamo šansu da budemo bolji, da se ponovo rodimo. Prerastemo prošlu tugu, brigu i krivicu kroz novi, svesni pokret koji nas približava večnosti.
Novi život je moguć baš svakog trenutka, deli nas jedan jedini korak kome prethodi svesna odluka da nam tako i bude.
Zaboravi na sve što je bilo. Udahni duboko i izdahni. Izbaci sve što više ne želiš da čuvaš.
Još jedanput, osvesti trenutak. Svesni udah i svesni izdah.
A onda sa novim udahom ispuni grudi, um, i celo telo beskrajnim okeanom mira, verom da je sve moguće, da si čvrsto ukorenio svoja stopala ali isto tako oslobodio srce da poleti kud ti je želja.
I ne veruj da život počinje nakon rođenja ili da se završava sa smrću, razmišljaj o onome između. Život je skup svesnih trenutaka od kojih svaki predstavlja novu mogućnost za promenu, za korak bliže davno zacrtanom cilju. Samo se nemoj plašiti, nemoj juriti u ono što je bilo niti ono što te čeka. Jer time propuštaš zlatni sat u kome se dešava magija života, kad čuda postaju moguća pomoću vere koja postaje realnost ako joj ostaneš odan kad je najmanje razloga za to. Jednom kad bude poslednji tvojim očima viđeni zalazak sunca, njegova veličanstvenost će te podsetiti da si svakog dana imao novi izlazak koji nisi ni primetio…
Smrt je čovekov podsetnik da ne brine previše, da ne živi u prošlosti ili budućnosti, nego u sadašnjosti. Disciplinom uma do spoznaje da je taj sadašnji trenutak dar koji se jednom proživljava i zato je dragocen.
Posebnu dimenziju životu daje upravo njegova konačnost. Setiti se smrti zapravo znači setiti se da treba živeti. Treba dati smisla postojanju da bismo mogli otići spokojno sa uverenjem da je vredelo živeti. Ipak, verujem da postoji magija koja briše kraj, a na njegovo mesto stavlja novi početak. Posle nas ostaju naša dela ljubavi i božanskog nadahnuća. Ona započinju sopstveni život, a mi… Ko to može znati? …
Možda to zavisi od onoga sada?
Naslovna fotografija: Anđelija Krstić, Instagram
