Koračamo iz dana u dan, a uobičajenost kojom je obvijena svakodnevnica može nam postaviti veo preko očiju. Kada predugo hodamo a da ne zastanemo da zasitimo potrebu za predahom, naš pogled može da otupi, a željeno odredište da postane udaljenije nego što zaista jeste. Postoje dve verzije težine osećanja i svesnosti koje donosi rečenica “Iz dana u dan”.
Verzija No. 1: Iz dana u dan moram da idem na posao. Iz dana u dan moram da ustajem u isto vreme. Iz dana u dan viđam iste ljude. Iz dana u dan moram da _______________.
Verzija No. 2: Iz dana u dan mogu da idem na posao. Iz dana u dan mogu da ustanem. Iz dana u dan mogu da vidim. Iz dana u dan mogu da ____________.
Čime je pošarana prva verzija dana, a čime druga?
Moram vs. Mogu
Reči imaju svoju težinu. Šta misliš koja od ove dve reči bi prevagnula, bila teža za nošenje na krilima života? Blagoslovi se igraju između granice reči moram i mogu, zar ne? Ako se malo nagneš na stranu moram ispariće, a ako se pak okreneš ka strani mogu uočićeš ih. Kada izgovorimo reč moram, da li imamo osećaj da postajemo teži i da jedva činimo jedan korak na putu kroz svakodnevnicu. Da li osećamo bremenitost koju donosi reč moram? Kao da nas ona vuče da nešto načinimo a mi ne želimo to, i u svoj toj vuči gasi se volja za činjenjem. A da li osećamo olakšanje kada izgovorimo reč mogu? Prostrana kao ravnica. Lagana kao pero. Zagolica nam opcije mogućnosti da nešto i možemo ali i da ako nešto ne želimo ostavimo. Zagolica nam pogled ka blagoslovima jer upravo to da MOŽEMO nešto da činimo hrani nam spoznaju zahvalnosti. Zahvalnosti što možemo da vidimo i da čitamo, hodamo i smejemo. Reč mogu ima moć da zatitra iskru volje i svesne namere koja se prožima kroz naše svakodnevno delanje. Da ga ne uzimamo zdravo za gotovo, kao i sastavne deliće utkane u dan – porodicu, prijatelje, zdravlje, prilike…
Čime bi zagrlili ovaj dvadestčetvoročasovni protok vremena – rečju moram ili mogu? Ja moram mogu ______________.
Ustaljenost vs. ustremljenost
Da li smo svesni da li sebe guramo kroz dan ili dajemo vetar u leđa? Ustaljenost drži za ruku ono “moram”, a ustremljenost “mogu”. Kada automatski delamo veoma lako nam se ustaljenost prišunja. Činimo jednu stvar za drugom bez mnogo prisutnosti i namere zašto je činimo. A onda nismo ni svesni da možemo da činimo i mnogo više. Ustremljenost s druge strane dodaje boju platnu našeg dana. Ona je vesnik viših ciljeva, opcija i vizija. Ona postaje naš saveznik i uliva nam energiju potrebnu da ne hodamo s povezom preko očiju. Ustremljenost je fokus, hladna voda. Strela i meta. Oslanjajući se na ustremljenost svesno koračamo niz kazaljku današnjeg sata. Zapitajte sebe da li veći deo dana idete ruku pod ruku sa ustaljenošću ili ustremljenošću.
?Garancija sutrašnjice?
Za kraj delim s vama odlomak iz knjige „Legenda“, autorke Mari Lu čiji je glavni protagonista tinejdžer po imenu Dan. Evo šta on poručuje kada su ga upitali zašto se on zove baš tako – Dan:
„Dan“ znači još 24 sata. „Dan“ znači da je ponovo sve moguće. Živiš u trenutku. Umreš u trenutku. I tako dan za danom.“
I tako iz dana možemo da koračamo u Dan – u Dan gde smo svesni okrilja naših blagoslova i gde jednostavno možemo. Gde ne znamo da li je sutrašnji dan zagarantovan a živimo u miru s krajem današnjeg. Gde se jedan sasvim običan dan pretvara u neobičan. Gde je dan Dan.
S ljubavlju, Katarina
