Internet i svet oko nas je prepun saveta i instant mudrosti kako treba živeti. Ne bi on ni bio tako bogat raznoraznim sadržajem moderne psihologije da potražnja za smislom u besmislu o kojem se toliko govori, nije tako velika. Kafa pored računara i jednim klikom si do samoanalize svog života od pelena pa do sada. Dok tu kafu ispijemo, pronalazimo srž svojih trauma, stečenih strahova i emotivnih hendikepa, zbog kojih nam je ovako ili onako.
Ok. I šta dalje činimo sa tim saznanjem, sa tim crnim rupama koje nam se čine implementirane u gen, koje nam oduzimaju prava na vlastite živote? Pokušavamo da ih zatrpamo, da se amneziramo, ili anesteziramo od utisaka koje na nas ostavljaju svaki put kada ih “ugledamo”. Pokušavamo da ih se rešimo, ali svaki put upadamo kao u živo blato, i što se više kobeljamo iz njih, sve dublje smo u njima. Eto ga. Besmisao koji je naša tvorevina. Smisao kojem smo oduzeli suštinu da bi postao bez-smisla. Globalni nemir koji mori svakog ljudskog stvora. U tom prividnom besmislu, vrtimo se tražeći svoje mesto u koordinantnom sistemu, targetiramo nove ciljeve ne bismo li se odgurnuli od loših navika flertovanja sa rupom, popunjavamo ih šarenim lažama, dok nezadovoljstvo ne počne da curi po svim zakrpljenim delovima koji vremenom uvek popuste.
Bavimo se sobom, meditacija, joga, karijera, zasnivanje porodice, promena navika, pa kad nam se ništa ne dešava sa nemirima, tešimo se da smo u latenciji i da će rezultati uskoro početi da nas “rade”. Malo se možda bavimo i drugima, udaljavajući se tako sve više od sebe. Kada sve to ne pomogne, padamo u onaj isti bunar iz kog smo šake iskrvavili da bismo izašli. I tako Jovo nanovo. Prihvatimo ciklično previranje tuge i radosti, zarobljenosti i slobode. Govorimo sebi i drugima da život nije sveže ceđeno voće, bežimo od svojih rupa, tražimo sebe na svakom drugom mestu, osim u sebi. A ona, ta crna prokleta rupa, govori:
“Kao što drugi nežnom dobrotom
gospodare tvojim životom,
uz pomoć straha ja ću vladati.”
Šarl Bodler
Trudimo se da u svet izlazimo uvek nasmejani i vedri, čak i kad nam je ta radost na aparatima. Da pokrijemo osmehom strah, što i nije tako loše, jer vremenom možemo shvatiti koliko je vedra strana života istinitija od one namrštene teskobe koja iza tog osmeha zapravo stoji. Ali nismo svi tako vispreni da “terajući” se na radost, prizovemo sreću i prihvatimo je zaista u svoj život, preskačući one rupe o kojima maločas govorismo. Idemo na terapiju. Čerpkamo po ranama, nadajući se da ćemo suočeni sa bolom uspeti da ga prevaziđemo i krenemo u novi život. Ali ni terapeuti nisu čudotvorci. Prava metamorfoza dešava se negde između real life-a i tih seansi. I dešava se samo onda kada dopustimo da dotaknemo ljubav u sebi. Onda nas neki drugi ljudi mogu podsticati šta dalje da činimo, tek onda kada smo se otvorili za promenu i napredak.
Setimo se samo Platonovog mita o pećini.
Zamislimo da postoje ljudi koji od svog rođenja žive u nekakvo pećini, i da su od malena u njoj okovani oko vrata i nogu. Mogu gledati samo ispred sebe, a od okova ne mogu glavu okretati oko sebe. Nekakva svetlost, čije oni poreklo ne mogu znati, budući da se nalazi iza njihovih leđa, omogućava im da ipak nešto vide, mada nejasno i iskrivljeno. Svetlost dopire od vatre. Između ljudi i vatre postoji zid, paravan iza koga se nalaze drugi ljudi koji prenose razne naprave, kipove ljudi i životinja od kamena i drveta. Ovi koji su okovani i gledaju u zid, na njemu, zbog vatre, vide svoje senke i senke onoga što se dešava iza njih. Dok se šetaju, neki ljudi iza paravana međusobno razgovaraju, a drugi ćute. Glasovi se odbijaju o zid pećine na kome igraju senke, tako da se okovanima čini kako su senke stvarne i kako one govore. Kako nemaju drugog posla zabavljaju se razgovarajući o senkama, pogađajući koje će senke ponovo proći i kojim redom. Oni koji najbolje pogađaju, dobijaju počasti i bivaju uvažavani od ostalih.
Zvuči poznato? Ne nalazimo li se nekada u istoj pećini, okovani svojim brigama, strahovima i prošlošću, misleći da je život senki koji živimo jedini pravi i “istinit”?
Ne znam napamet da vam pokažem taj put oslobađanja od okova, put ljubavi prema sebi, jer je on kod svih nas drugačiji. Ne znam da vam kažem kako do njega stići, ali znam u kom pravcu se možemo kretati da bismo osvetleli tu opskurnu stvarnost fenomena. U osvešćivanju svojih slabosti, svojih kritičnih tački, svojih ne strahova, već izvora tih strahova. Mi celu ovu družinu najčešće posmatramo kao nešto odvojeno od sebe, nešto što nas poništava, što nas sprečava i što nam smeta da se razvijamo i rastemo. Nešto što želimo hirurški odstraniti od sebe. Ali sve to je deo nas i naše posebnosti! To ne treba da nas obeležava. Naši strahovi nismo mi, naše tuge i slabosti nisu naš životi. Oni su tu, i da, jednim delom nas sačinjavaju, ali dotaći ljubav u sebi znači osvetleti tu crnu rupu, i nezavisno od nje, a ipak zajedno sa njom, poslovično nastaviti živeti po principu vlastite ljubavi!
NEKA ŽIVOT BUDE AGAPE!
