Sa pričama i bajkama počinjemo proces otkrivanja i razumevanja sveta. Kada odrastemo stvaramo sopstvenu priču i pišemo poglavlja koja više imaju okvire trilera, drame i komedije, ali se čini da ono bajkovito uvek vodi i ukazuje nam na put kojim je dobro krenuti.
Zašto su bajke važne za dete, zašto su važne za ličnost odraslih i u čemu se ogleda potreba zajednice (društva) da pripoveda bajke?
Pedagoška perspektiva
Iz pedagoške perspektive, bajke se posmatraju kao vaspitno sredstvo koje treba da pruži podršku detetu u osmišljavanju i razumevanju sopstvenog iskustva. Bajka pomaže da dete interpretira različite događaje i iskustva, da im da određen smisao i da ih tako bolje razume. Jedan od prvih istraživača bajki, Bruno Betelhajm je smatrao da bajka pokazujući detetu “bolji put kojim treba krenuti” ostvaruje ciljeve moralnog vaspitanja na deci razumljiv način. Često sami motivi iz bajke postanu predmet dečije igre, pa likovi i događaji dobijaju novi život u novostvorenim pričama deteta. Ovaj proces premišljanja, preraspoređivanja i fantaziranja Betelhajm vidi kao obradu nesvesnih sadržaja kroz svesne fantazije, koje mu onda omogućavaju da se tom sadržinom bavi, a sve sa jednim ciljem – da dete razume ono oko i u sebi.
Bajke počinju tamo gde se dete trenutno nalazi i ukazuju mu na put kojim ono treba dalje da ide. Taj put ma koliko tegoban bio, prevodi dete preko najpodlijih predela, odnosno razdoblja njegovog razvoja.
B.Betelhajm
Psihološka perspektiva
Iz psihološke perspektive, likovi, simboli i događaji u bajci se tumače kao izraz unutrašnjih stanja deteta. Kroz bajke deca uče kako da prevaziđu unutrašnje, psihološke sukobe kako bi prešle na sledeću fazu razvoja. Tako kada Crvenkapa skrene sa puta i uđe duboko u šumu, šuma personifikuje neistražene delove psihe i proces istraživanja na koji kreće devojčica u procesu prelaska u odraslo doba (odvajanje od sigurnosti majke i babe kao odraslih figura). Nasuprot Crvenkapi, Petar Pan nikada ne kreće u ovo istraživanje tamne strane, nikada ne odrasta, iako ga njegova Senka (tamni, neistraženi delovi ličnosti) uvek prati.
Etnoantropološka perspektiva
Iz etnoantropološke perspektive, bajke se posmatraju ne kao ogledalo pojedinca, već kao kao ogledalo kulture. Iako lični deo pripovedača ili zapisivača narodne bajke uvek može biti predmet analize (šta je i zašto izostavljeno, dodato, naglašeno), bajka kao forma narodnog stvaralaštva se posmatra kao “ekspresivan deo kulture” koji prenosi društveno važne poruke na određene događaje.
Rođenje, punoletstvo, sklapanje braka, smrt i slični događaji dovode do neravnoteže u zajednici, jer menjaju status, položaj i uloge svih članova unutar zajednice (dete postaje punoletan mladić, devojka; devojka postaje majka; roditelji postaju baba/deda itd.). Neravnoteža nije nešto nužno loše, već samo govori o kvalitativno drugačijim obrascima ponašanja koje članovi zajednice moraju osmisliti u skladu sa novim položajem i ulogama.
Neravnoteža dovodi do eksplozije emocija koje se kreativnim procesima prevode u rituale čijim se posredstvom ta kriza savladava. Slično kao i bajka, ovi rituali imaju sledeću strukturu: separacija ili faza odvajanja (od sigurnosti prethodnog položaja), faza ambivalentnosti i “bauljanja u mraku” i treća faza uvođenja u nov položaj i završetka prelaza. Ritualni postupci su usmereni na to da pomognu akterima da se “smeste” u nove uloge i nove odnose.
Pedagoško-antropološka perspektiva
Na sličan način možemo da kažemo da različiti događaji u životu deteta kod njega izazivaju krizu (nelagodnost, neprijatnost, teskobu), te da mnogi rituali koje dete samostalno ili inicijativom odraslih stvara (i koje je inicijativom odraslih potrebno stvarati pogotovo kada se dete suočava sa složenim situacijama kakva je razvod roditelja, smrt bližnjih itd.), imaju funkciju da ponovno uspostave ravnotežu i sigurnost. Poljubac za laku noć ili čitanje bajke pred spavanje su neki od takvih.
Ako razložimo sadržaj bajke, videćemo da različiti motivi u bajci imaju istu funkciju prevazilaženja krize i davanje modela ponašanja i delovanja, a kako bi se kriza prevazišla. Svako dete se ponekad oseti uplašeno, ugroženo, povređeno, kao ružno pače ili najmlađa sestra, bez obzira da li u stvarnosti postoji realna pretnja po njegovu dobrobit. Svi motivi koji se javljaju u bajci imaju funkciju podške u osvešćivanju i razvijanju unutrašnjih snaga deteta kao jedinog plodnog tla za napredovanje i razvoj – bez obzira koliko je velik div, koliko je zla veštica, koliko je mračna šuma. U tom smislu, bajka ima duboko pedagoško i terapeutsko dejstvo jer daje najraznovrsnije modele u prevazilaženju krize i šalje jasnu, nedvosmislenu poruku (pobedićeš – iako si najslabiji, najmlađi, najružniji; postaćeš princeza – iako si u ritama, ružna, siromašna; istraj – iako je teško, naporno, itd.).
Lepota bajke je upravo u tome što kao model spoljašnje podrške služi da bi dete razvilo sopstvene (unutrašnje) modele podrške. Bajka daje odgovor na postavljeno pitanje, ili bolje reći, dete konstruiše odgovor na pitanje koje postavlja slušajući bajku. Zato je “poučnost” bajke neiscrpna i uvek iznova “čitljiva”.
Reference
- Antronijević, D. (2013): Antropološko poimanje bajke kao optimističkog žanra, Antropologija, 13, sv. 1.
- Betelhajm, B. (1977): Značenje bajki, Beograd: Prosveta.
- Zlatanović, S. (2003): Svadba – priča o identitetu: Vranje i okolina. Etnografski institutu SANU – Posebna izdanja.
- Radulović, N. (2009): Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, Beograd: Institut za književnost i umetnost.
