Ono što čini muziku lepom jeste pauza između jedne note i sledeće. Ono što govor čini elokventnim jeste odgovarajuća pauza između reči. S vremena na vreme trebalo bi da shvatimo da li govorimo bez zastajanja da udahnemo, da li žurimo ne primećujući sadašnji trenutak. – Henim Sunim
Vesele note omiljene pesme upetljane su s našim čulom sluha. Osmeh bridi na krajičku usana a srce lupa u ritmu neumornih nota. Dugme play važi za našu unutrašnjost. Dugme pause odnosi se na spoljašnjost. I u tom ritmu hodamo. Istovetnim, programiranim koracima. Pod našim izborom uslovljeno je i vreme trajanja. Sve dok ona unutrašnjost u nama ne pojača svoj ton. Šta se dešava kada se okolnosti promene? Kada ono podsvesno u nama postane iscrpljivo od neprestane muzike i promeni tlo pod kojim hodamo suptilnim signalima – kada je potrebno dugme pause za unutrašnjost našega bića, a dugme play za spoljašnjost?
Onda kada smo posegli ka unutra radi distrakcije sebe, ne da bi zagledali u sebe već da bi pobegli od turbulentne spoljašnjosti razlikuje se od situacije gde zalazimo u sebe kako bi pomilovali delove našeg bića ne bi li se znali snalaziti plivati u spoljašnjosti. Ali ako sebi ne dozvolimo da sami zađemo u unutrašnje prostorije našeg bića, ono samo će nam donositi situacije koje će nas uputiti ka istom. Toliko nas naše ja voli – nikada ne odustaje od nas iako mi nismo načuljili uši kada je bilo neophodno. Ono samo doneće nam dugme pause. A onda ćemo mi sami…
Zastao sam, o ne! – percipiranje pauze na prvi mah
Kada muzika u našim toplim ušima odjednom prestane da bridi, namrštene obrve su početna stanica. A za njom i anuliran a ujedno i kratkoročno zasnovan osmeh s lica. Uznemirimo se na neočekivanu i prostu poruku od života – uspori. Odbacujemo je. Skrivamo se od nje. Ignorišemo je. Koristimo sve moguće odbrambene mehanizme za ono što nije ukovitlano s našim uspostavljenim sistemom funkcionisanja. U um nam klize raznolike misli koje šapuću da ova nenadana stanka nije dobrodošla. Nije produktivna. Nije korisna. Nije lekovita. Da nismo toliko držali slušalice u ušima, da li bi nam se tlo prodrmalo pod nogama? Pod stepenicama odrastanja prikazano nam je kako zastati označava neuspeh. Predaju. A sa takvim uverenjima dolazi, pod rukom prvobitnog i ono koje nam prezentuje manjak vrednosti. Ovo uspori od života obavijeno je velom osporavanja. Obojeno farbom slamanja. I servirano sa krajnjom porukom – ukoliko smo stali dobili smo i korenje.
Sve u nama bori se protiv ovog leka. Jer ko smo mi onda kada zastanemo i ne nižemo uobičajene uspehe. Kada ne budimo onu uobičajenu stranu ličnosti. Kada se ne poslužimo uobičajenim alatkama. Ego ulazi na ta ispucala vrata i ostavlja je otvorena da uđe zima. Ona ispucala vrata koju nismo krpili jer smo bili zauzeti. Za njim će ući manjak sopstvene vrednosti, osuda, negativne misli i drugi gosti. Paradoksalno je da sa teškim oruđem se zapravo borimo protiv okrepljujućeg leka našeg bića. Da li je dovoljno da nam na opravdanju piše: nisam znao?
Ispod plašta pauze – zašto je značajna pauza?
Nije lako uočiti na osnovu naše prve rekcije na zastoj, šta je on zapravo. I zbog čega se trenutno nalazi u našem životu, jer nam je potreban dodatni napor ne bi li zašli ispod plašta same te pauze i spoznali šta nam daruje, iako mislimo da nam samo oduzima. Ispod plašta pauze nalazi se odskočna daska za naredne poduhvate sa kojima je naša energija upeltena. Ispod plašta pauze nalazi se drvo plodova kojima se naše izgladnelo telo hrani. Ispod plašta pauze nalazi se ćup vode koji umiva naše prljavo lice. Ispod plašta pauze nalazi se lupa potrebna da uvidimo stvari ispred nas. Ispod plašta pauze nalazi se mapa do sledeće stanice. Ispod plašta pauze nalaze se čiste cipele za naredne korake.
Ispod plašta pauze nalaze se ona sredstva koje naše svesno ja ne uočava kao neophodna, dok su našoj podsvesti neophodna narudžbina. I ona će nam biti pružena na svojstven način. Pauza će se sazidati na način na koji potrebna tebi. Sama pojava pauze definisaće se i skrojiti prema tvojim merilima ne bi li ti pružila mogućnost da zastojem ti nastaviš dalje.
Pauza. Zastoj. Stanka. Nepokretnost. Tišina. Pod različitim nazivima imaju istu funkciju – a to je da nam daju krila onda kada više ne možemo nastaviti dalje koračanjem. A da bi se ta krila mogla postaviti na naša leđa, moramo biti mirni na tren.
Potrebno je da dozvolimo sebi da otvorimo vrata pauzi onda kada ona pokuca i zajedno sa njom na kratko posedimo. Da je sagledamo iz drugačijeg ugla. Obojimo šarenim bojama i utoplimo sunčevim zracima. Na taj način dajemo sebi dozvolu da se pomerimo. Da odstupimo od prvobitne servirane slike pauze i nacrtamo sebi naše pojimanje iste, sa četkicom namere i sa četkicom službe.
Na stepeniku znanja – novi pogled na pauzu
Kako češ onda odabrati da sagledaš pauzu kada pokuca na tvoja vrata? Kao slobodu ili kao zatvor? Kao pomak ili kao zastoj? Kao prijatelja ili kao neprijatelja? Ukoliko sebi daš slobodu da se okreneš znanju, pogledu, lekciji, nameri koje će ti služiti, popećeš se na jedan stepenik više, poletećeš u više daljine, lečićeš svoje sopstvo. Na krilima pauze. Na koracima saznanja. Na letu života. Pod zagrljajem prihvatanja okrenućemo se novim vidicima. Sa tim novim pogledima, nećemo morati da čekamo da nam život namesti okolnosti kako bi nas usporio, već ćemo mi odabrati kada želimo da kliknemo dugme pause, a kada play.
Unutrašnje prostorije našeg sopstva biće provetrene kada klackamo između tih dugmića pauze i puštanja melodije života. Obavijaće se oko naše duše prozirna lekovitost. A naše oči biće otvorene i za stare i za nove poglede. Naše ruke pohrliće ka spremnim projektima na stazi života, onda kada smo pauzu sagledali kao kratkotrajnog gosta a dugoročnog prijatelja. Zraci sunca razliće se putem trenutne sadašnjosti.
Vesele note omiljene pesme upetljane su s našim čulom sluha. Osmeh bridi na krajičku usana a srce lupa u ritmu neumornih nota. Sa poimanjem lekcije pauze – dugme pause važi za našu unutrašnjost ona kada nam je neophodno. Dugme play odnosi se na spoljašnjost. I u tom ritmu hodamo sada svesnim, lakim, bezbrižnim koracima. Plešući u ritmu vesele note omiljene pesme bez bojazni dugmeta pause jer smo maločas zavirili pod njegov plašt. Novi pogled na pauzu, kucajući na vrata uneo je neke nove simfonije neumornog dirigenta neisprekidanog orkestra – života.
Ako bih morao da sumiram celovitost života većine ljudi u nekoliko reči, to bi bile reči beskrajni otpor prema onome što jeste. Ako se opiremo onome što jeste, naši životi se neprekidno trude da to promene. Ako bih morao da sumiram celovitost života prosvetljene osobe u nekoliko reči, to bi bile reči potpuno prihvatanje onoga što jeste. Kako prihvatamo ono što jeste, svet se usporava i otkriva svoje pravo lice. – Henim Sunim
S originalnošću, Katarina
