Baka Mara je živela sama, imala je male šerpice kao u bajkama u kojima je kuvala i spremala obroke za nju jednu, ali je redovno pravila i kolače, ako neko slučajno naiđe, neki nenadani gost, da se ne osramoti i nema čime da ga počasti. Uštirkani heklani stolnjaci, male cvetne šoljice, za goste i vezeni milje umesto podmetača za čaše, pa tanjirić za kolače u dezenu sa šoljicom za kafu i sok od zove, višnje… ma šta da vam pričam, sve kao u bajci.
Od kako je deda Duša preminuo više ništa nije bilo isto za nju, jer više nije imala o kome da brine, ali, zato, nije bilo dana da ga se ne seti i ne spomene.
Baba Mara je zračila tako nekim divnim mirom i spokojem i prava je milina bila biti u njenom društvu.
Činilo se da je deda Duša bio poseban čovek, ili ga je ona takvim činila, nikako savršen, ali sigurno voljen sa svim svojim manama i vrlinama, jer u svakodnevnom poslu koji je obavljala bilo je prisutno njegovo mišljenje, odnosno slaganje ili neslaganje sa onim što ona radi.
Rekla bi, evo sada bi Duša to sigurno hteo ovako da uradi, ili bi ga, pak, nešto baš nerviralo što sada ona to baš tako radi i komplikuje kada to sve može mnogo jednostavnije… i kako je voleo kafu da zasladi, a nikako nije voleo za ručak boraniju, ali zato bi šunke, paradajza i gomboce sa šljivama jeo svaki dan, a sve to voleo da zalije čašom hladnog vina iz podruma, pa onda malo dremne posle podne, u hladu, kao beba.
Jednom je tako, kaže ona, deda Duša otišao u petak na pijacu da proda kravu i nije se vratio kući do ponedeljka.
A u ponedeljak kada je došao nije imao lepe vesti za Maru, rekavši joj kako je prodao kravu i sav novac potrošio u kafani sa društvom, i eto posle tri dana pijančenja došao kući, bez novca, mamuran i umoran.
Mara ga je saslušala, sa sažaljenjem pogledala tako izgužvanog, pa bi mu postavila sto da jede nešto kuvano, jer tri dana nije jeo kao čovek, pa bi mu spremila novu odeću da se presvuče da bude lep, kakav jeste, uglađen i čist, a onda bi mu skuvala kafu i rekla: “neka si Dušo moj i prodao kravu i pare potrošio, nema veze, samo kada si ti meni živ i zdrav kući došao…”
Do dana današnjeg ja lepšu ljubavnu priču nisam čula…
Priča je nastala po istinitom događaju koju mi je jednom prilikom uz kafu, sok od višnje i štrudlu sa makom ispričala baka Mara koja nas je takođe napustila nekoliko godina nakon smrti deda Duše.
