I zašto ništa nije jasno ni Uspavanoj lepotici, ni Snežani, ni Afroditi ni bilo kojoj mlađanoj lepotici što je juri prokletstvo grozne starice koja želi – njeno srce?
Odgovor je nažalost – sve zbog ljubavi. Zašto nažalost? Zato što ćemo čuti i slušati kako je ljubav najmoćnija sila univerzuma, kako je ljubav sveta, kako ljubav pobeđuje, kako treba da volimo i samo volimo. Ali ovih dana, možda zbog Škorpije, Plutona, Venere, Marsa, nekog čudesnog kosmičkog koktela mitova i emocija, ili arhetipova, a najviše zbog priča žena u mom okruženju, probudila sam se sa pitanjem – a da li nas ljubav prepoznaje?Šta ćemo da radimo kada – zbog ljubavi – Persefona silom bude odvedena u Had? Ona je bila, čisto da se podsetimo, nadaleko čuvena po svojoj lepoti i udvarali su joj se mnogi bogovi. Ali je Had baš poželeo da bude njegova i zašto da ne – odvukao je u svoje kraljevstvo i učinio kraljicom. Priča se da je kasnije bila neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Pre čina ljubavi, malo čudnog i surovog ali se opet tako nazvao, donosila je plodnost. Nakon toga, bacala je kletve smrti. Njeno ime postalo je φέρειν φόνον – ona koja donosi smrt. Meni nije čudno što je postala razjarena žena koja proklinje.
Da, zanimljivo mi je i da Posejdon, zbog ljubavi ili strasti (muškarcima je to obično jedna ista stvar) siluje Meduzu, koja je pre toga bila prelepa devojka, nakon čega ona postaje ogorčena kreatura, razjareno demonsko biće, čije lice opominje neposvećene da ne pokušavaju da prodru u njene misterije. Robert Grevs piše da to što Persej obezglavljuje Meduzu znači da su Heleni zauzeli Boginjino glavno svetilište, svukli Gorgoninu masku sa lica njenih sveštenica i dočepali se svetih konja.
Psihijatri frojdovske škole tumačili su Apolonovo otimanje Dafne kao simbol devojačkog užasavanja od seksualnog čina. Hvala Roberte što si ipak objasnio da je Dafna bila sve osim uplašena devica. Njeno ime je skraćeno od Daphnoe, što znači „krvava“, i bila je boginja orgastičkog raspoloženja čije su sveštenice Majanade žvakale lovorovo lišće kao opijajuće sredstvo. Tako da se njegova otmica odnosi na događaj kada su Ahajci zarobili svetilište kritske boginje Zemlje.
Na takozvanom Parisovom suđenju boginje su bile besne. Takozvanom suđenju, jer će pre biti da je Afrodita obdarila Parisa jabukom nego on nju, kako kaže Grevs. A te tri boginje su jedna trojna boginja: Atina – devica, Afrodita – Nimfa, Hera – starica. Pobedu je odnela ona koja je bila najzavodljivija – koja je dala čuveni simbol, propusnicu za Jelisejska polja. Bićemo banalni pa ćemo reći da je Nimfa bila ta koja zavodi, navodi i obljubljuje, najlakši izbor za Parisa, jer svaki drugi je tražio dodatni angažman.
Ima mnogo tih mitova otmica i zavođenja. Skoro da nema lepotice koju neki bog nije silom preobratio u ljutu i ogročenu boginju odbačenu od ostalih, koju neki heroj zatim ubija. Stara Evropa nije poznavala bogove. Smatralo se da je Velika Boginja besmrtna, nepromenljiva i svemoćna, piše Robert Grevs. Svest o očinstvu još nije prodrla u religioznu misao. Grevs navodi da je Velika Boginja uzimala ljubavnike radi uživanja, a ne da bi deci pribavila oca. Muškarci su je se bojali, obožavali je i pokoravali joj se. Ognjište je bilo svetilište a materinstvo prva misterija. Velika Boginja je bila moćna. A opet ni iz vremena kada su žene gospodarile religijom nema podataka da su muškarcima branile da obavljaju poslove koje su mogli obavljati bez nadzora žena, birani su za vođe klanova, imali su vlast naročito u doba seoba i ratova… Dok nisu došla plemena koja su menjala lica boginje i silom ili milom uzimali sveštenice za žene i od njih pravili – meduze, grdane, spodobe. Svi rani mitovi u kojima bogovi zavode nimfe odnose se na brakove helenskih vojskovođa i lokalnih sveštenica boginje Mesec. Čemu se Hera jako protivila. Ahajska najezda u 13. veku ozbiljno je ugrozila matrijarhalnu tradiciju, genealogija je postala patrilinearna a Olimpijski porodični poredak postao je nekakav sporazum između helenskih i prehelenskih shvatanja – nastala je porodica šest bogova i šest boginja na čelu sa vladavinom Zevsa i Here. Ali posle gušenja pobune prehelenskog stanovništva koja je u Ilijadi opisana kao zavera protiv Zevsa, Hera se potčinila Zevsu, Atina se izjasnila potpuno za oca, a Dionis je najzad zaveo mušku prevlast u savetu time što je zbacio Hestiju. Tako prestaju mitovi a nastaju istorijske legende. Tako su sveštenice postale domaćice. Boginje proganjane ako nisu uz bogove. Vešte žene postajale veštice i spaljivane. Stare i zrele žene postajale ustajale Grdane nikome potrebne jer više ne rađaju ili im lice odaje bore. Tako ogledalo postaje neprijatelj i svaka mlada lepotica pretnja koju treba ukloniti. Tako se žensko srce razbija na komade ili pretvara u kamen, a pogled počinje da ledi ili skamenjuje druge. Jer ko pogleda u Meduzine oči, postaje statua. Susret sa dubokom tugom, sa vriskom u tami, nikada nije prijatan. Da, može da vas zaledi…
Tako prestaju mitovi a nastaju istorijske legende. Tako su sveštenice postale domaćice. Boginje proganjane ako nisu uz bogove. Vešte žene postajale veštice i spaljivane. Stare i zrele žene postajale ustajale Grdane nikome potrebne jer više ne rađaju ili im lice odaje bore.
„Žene se nose sa izgnanstvom na razne načine“, piše Klarisa Pinkola Estes. „Poput pačeta koja se zaledi u jezeru, i one se slede. To je najgore što osoba može da učini. Hladnoća je poljubac smrti za kreativnost, odnos, sam život. Neke žene se ponašaju kao da je biti hladan veliko dostignuće. Nije. To je čin odbrambenog besa. U arhetipskoj psihologiji, biti hladan znači biti bez osećanja.“
Nisam znala da je Koko Šanel počela sve da kreira u crnoj boji kada je poginuo njen ljubavnik. Bila je tužna. Kreativna, inovativna i tužna. Samo je od svoje patnje napravila trend. Oduvek imam neku težinu kada vidim mlade, lepe devojke i devojčice sasvim u crnom pod parolom da je mala crna haljina uvek „in“ i da je to ultimativni odraz elegancije. Shvatila sam zašto je to tako kada sam pogledala dublje u život Koko, koja je od momenta kada je izgubila ljubav nastavila da nosi crno i bisere. I biseri su prema verovanjima simbol suza. Koko je plakala. Svakom svojom kreacijom, tom malom crnom haljinom, svim tim ženama u crnom širom sveta i dan danas, Koko je tugovala i sve Afrodite odenula u svoju patnju. Mala crna haljina nikad ne izlazi iz mode. Tako ni tuga žene koja je volela.
Priča o Plavobradom
Da li ste nekada čule to priču? Ako niste, pročitajte je celovitu sa svim tumačenjima u knjizi “Žene koje trče sa vukovima”. Klarisa Pinkola Estas kaže da ona govori o početku inicijacije. Kaže da u jednom ljudskom biću postoje mnoga druga bića, sva imaju svoje vrednosti, motive i sredstva i da je naš posao da za sva ta bića u sebi izgradimo divlji predeo gde bi ona mogla da se iskažu. Ali šta ćemo sa unutrašnjim bićima koja su sasvim luda i koja uništavaju bez razmišljanja? U psihi postoji prirodan, urođen, contra naturum aspekt – „protivprirodna sila“. To je aspekt u suprotnosti sa pozitivnim, on je protiv razvoja, harmonije i protiv divljeg duha. Taj entitet je prirodni grabljivac. On se u bajkama pojavljuje kao pljačkaš, silovatelj, nasilnik, ili zla žena različitih vidova. Ovaj prirodni nasilnik rastavlja ženu od njene intuitivne prirode, ostavlja je umrtvljenih osećanja, suviše krhku da napreduje u životu , dok joj ideje i snovi leže kraj nogu, potpuno isceđeni i bez živosti. Plavobradi je priča o tome. Ukratko, a moraću time da izuzmem i sve važne detalje koji će pokrenuti vaše arhetipsko-psihološke točkiće, ovo je priča o čoveku koji je bio propali čarobnjak, divovski čovek koji je voleo žene, poznat po imenu Plavobradi. Priča se da se udvarao trima sestrama u isto vreme. Dve su se plašile njegove divlje plave brade boje indiga i skrivale se, a da bi ih pridobio – pozvao ih je na izlet. Mamio ih je ukrasima, konjima, psima, pričama, hranio poslasticama i sestre su pomislile kako možda i nisu u pravu. Ipak, dve starije sestre su ipak zadržale svoju sumnju, dok je najmlađa poverovala da tako šarmantan muškarac i nije tako loš. A što je duže pričala sa sobom, to joj se činio manje groznim, a njegova brada manje plavom. Zato je i pristala da se uda za Plavobradog kada ju je zaprosio. Venčali su se i odjahali u njegov zamak u šumi. Jednog dana joj je rekao da mora da putuje i da može da radi u zamku šta god želi, dao joj je i svežanj ključeva, sa rečima da može da otvori bilo koja vrata, ali da ne sme da koristi majušan ključ sa izrezbarenim svitkom na vrhu. Da, složila se i pozdravila se sa svojim mužem. Uradila je sve što je predložio. Pozvala sestre i naravno, otvarale su vrata za vratima, načinivši igru od zabranjene teme – tražile su vrata za ključ koji nije smela da koristi. Najzad, otvarajući jedna za drugim, stigle su do podruma. Na kraju hodnika, nalazio se prazan zid. Kada su pomislile da taj maleni ključ ništa ne otključava, iza ugla su se čula malena vrata. Sve tri su uzbuđeno otvorile vrata i susrele se sa mrakom. Jedna sestra je uzviknula da drugoj da donese sveću. Ali su pod svetlom sveće sve tri vrisnule: soba je bila puna krvi i pocrnelih kostiju leševa razbacanih unaokolo. Lobanje su bile nagomilane u uglovima kao piramide od jabuka. Zalupile su vrata, izvadile ključ iz brave i zagrlile se, teško dišući. Ali je supruga Plavobradog videla da je ključ bio umrljan krvlju. Pokušala je da ga obriše. Krv je ostala na haljini. Svaka od sestara uzela je ključ pokušavajući da ga vrati u prvobitno stanje, ali je krv uporno ostajala. Žena je sakrila ključ u džep ali on je neprestano krvario i prljao joj haljinu. Pokušala je da ga riba, spali, stavi paučinu da zaustavi tok, ali ništa nije zaustavljalo kapanje krvi. „Šta da radim?“ uzviknula je. „Znam, sakriću ključ. Staviću ga u ormar. Zatvoriću vrata. Ovo je ružan san. Sve će biti u redu.“ To je i uradila. Kada se Plavobradi vratio, nije dugo trebalo da shvati da mali ključ nedostaje. Supruga je rekla da ga je izgubila. „Ne laži me!“ Pružio je ruku ka njenom licu kao da će je pomilovati po obrazu, ali je umesto toga zgrabio za kosu. „Nevernice!“ zarežao je i bacio na pod. „Bila si u sobi, zar ne?“ Pronašao je maleni ključ kako krvari po njenim svilenim haljinama u ormaru. „Sada je red na tebe, moja gospo“, uzviknuo je i odvukao niz hodnik u podrum sve do užasnih vrata, iza kojih su ležali skeleti prethodnih žena. Najmlađa sestra je preklinjala za život. „Daj mi samo četvrt sata da se pomirim sa Bogom, pre nego što mi oduzmeš život“, molila je. Režeći joj je poklonio ta četvrt sata. Žena je pojurila uz stepenice i klekla da se pomoli, ali je umesto toga dozivala sestre, uzvikujući kroz prozor ka bedemima. Nadajući se da će joj javiti da dolaze njihova braća. Kada je Plavobradi provalio u njenu sobu raširenih ruku kako bi je zgrabio, njena braća su konjima dojurila niz hodnik i izgurala Plavobradog. Na kraju su ga ubili.
Priča o Plavobradom je korisna za sve žene, bez obzira na to da li su veoma mlade ili tek uče o grabljivcima, ili ih on decenijama proganja i zlostavlja pa se spremaju za poslednju, odlučnu bitku sa njim.
Da li ste upoznale Plavobradog? Plavobradi je priča o zarobljivaču, mračnom muškarcu koji naseljava psihu žena, urođenom grabljivcu. U svakodnevnom životu, to su one osobe koje prisvajaju ženin kreativni sok kako bi lično uživale u njemu, ostavljajući je bledu, da se pita šta se dogodilo, dok oni postaju rumeniji i zdraviji. Grabežljiva osoba želi da se žena ne obazire na svoje instinkte kako ne bi primetila da joj je sifon prikačen na um, maštu, srce, seksualnost ili bilo šta drugo. Obrazac rastavljanja nečijeg jezgra počinje u detinjstvu, kada među onima koji ga neguju dete postaje plen za druge grabljivce. Dok instinkti ne budu vraćeni u odgovarajući poredak, žena koja je tako vaspitana veoma je ranjiva i podložna tome da je nadvladaju neizgovorene i razarajuće psihičke potrebe drugih. Za razliku od nje, žena sa dobrim instinktima zna da je grabljivac u blizini. Sva stvorenja moraju naučiti da postoje grabljivci. Razumeti grabljivca znači postati zrela životinja koja nije ranjiva zbog naivnosti, neiskustva ili gluposti. Dodaću ja, ili ljubavi. Najmlađa sestra, najmanje razvijena, predstavlja ljudsku priču o naivnoj ženi. Ali se ova psihološka priča može primeniti i na stariju ženu koja nije još sasvim naučila da prepozna urođenog grabljivca. Možda je više puta započinjala taj proces, ali bez vođstva ili podrške, nije ga završila.
Priča o Plavobradom je korisna za sve žene, bez obzira na to da li su veoma mlade ili tek uče o grabljivcima, ili ih on decenijama proganja i zlostavlja pa se spremaju za poslednju, odlučnu bitku sa njim. Na početku, mlada žena je osetila da je Plavobradi opasnost, ali naivna psiha odbacuje to unutrašnje znanje. Starija žena je toliko odsečena od svog instinkta da jedva čuje unutrašnja upozorenja. Svaka žena, posebno one svojeglave i prgave, navaliće da se spetljaju sa grabljivcem bar jednom pre nego što se probude od šoka. Kada smo ranjive, vidimo samo ono što je očigledno.
Mlade žene su sklone da ne čuju i ne slušaju intuiciju jer se od ranog doba vaspitavaju da budu fine, odnosno, da se pokore grabljivcu. Plava brada i nije tako plava, misli najmlađa sestra… Majke se uspavaju pa ne odreaguju na izbore svojih ćerki, jer su izgubile odnos sa sopstvenom prirodom. Starije sestre su glasovi iz dubina koji šapuću istinu koju žena želi da izbegne. Mnoge žene su doslovno živele u priči o Plavobradom. Udaju se za grabljivca i biraju nekoga ko će im razoriti život. Odlučne su da će da izleče tu osobu ljubavlju. Žena uhvaćena na taj način u jednom momentu će shvatiti kako se njen život smanjuje. Kada se mladalački duh uda za grabljivca, žena je zarobljena i obuzdana tokom perioda života kada treba da razvije krila. Umesto da živi slobodno, ona počinje da živi lažno. Grabljivac joj daje varljivo obećanje da će jednog dana biti kraljica, dok zapravo ona lagano umire.
Ključ je simbol saznanja. Ako ga ne upotrebi, ona bira smrt svog duha. Ako otvori vrata, saznaje užasnu tajnu ali bira život. Sposobnost da se podnese ono što se vidi omogućava ženi da se vrati svojoj dubljoj prirodi, kako bi se tamo održala u svim mislima, osećanjima i delima. Mlada žena otkriva tajnu ali pokušava da zataška. Međutim, ključ krvari. Žena može da se sakrije od pustoši svog života, ali krvarenje, gubitak životne energije, nastaviće se dok ne prepozna grabljivca i ne obuzda ga. Kada žene otvore vrata svojih života i osmotre krvoproliće u tim zabačenim mestima, često mogu otkriti da su dopuštale ubistva svojih najbitnijih snova, ciljeva i nada. Krv na ključu je ženina krv. Predstavlja desetkovanje najdubljih i najduševnijih aspekata kreativnog života te osobe. U tom stanju, žena gubi energiju da stvara. Krv iz ove priče nije menstrualna krv, već arterijska krv iz duše. Teče niz celu osobu. Niz svilene haljine. Kada rasplakani ključ – rasplakano pitanje – umrlja naše persone, više ne možemo kriti svoje muke. Možemo govoriti šta god želimo, prikazivati nasmejanu fasadu, ali kada spoznamo šokantnu istinu o sobi za ubijanje, više se ne možemo pretvarati da ona ne postoji. U Eleusinskim misterijama, ključ je sakriven u jeziku, što znači da se ključ, trag, nagoveštaj, može pronaći u specijalnom nizu reči ili ključnih pitanja. Reči koje su ženama najpotrebnije u situaciji poput one sa Plavobradim jesu: 1. Šta se nalazi iza? 2. Šta nije kako deluje? 3. Šta ja to znam duboko u svojim jajnicima, što bih volela da ne znam? 4. Koji deo mene je ubijen ili umire? Ako je žena živela polumrtvim životom, odgovori na ova pitanja verovatno će biti krvavi… To što Plavobradi ubija sve svoje prethodne žene jeste ubijanje radoznalosti, ženske kreativnosti, potencijala koji razvija svaku vrstu novog i zanimljivog života. Žene imaju duhovnu potrebu da se izraze na sopstvene duhovne načine i moraju se razvijati i cvetati onako kako se njima čini razumno i bez tuđeg zlostavljanja. Mlada žena pronalazi sobu punu skeleta. Skeleti u odaji predstavljaju, u najpozitivnijem svetlu, neuništivu snagu ženskog roda. Priče o kostima u suštini govore o delu psihe koji je teško uništiti. Naša duša je jedno što posedujemo a što je teško uništiti. Podrum, tamnica i pećina su povezani simboli: to su drevna okruženja za inicijaciju. Priča o Plavobradom nam izlaže jasna uputstva: pronađi tela, prati instinkte, gledaj ono što vidiš, sakupi psihičke mišiće, ukloni destruktivnu energiju.U spoljašnjem okruženju srećemo žene koje planiraju svoje bekstvo, bilo od starog destruktivnog obrasca, od ljubavnika ili od posla. Ona odugovlači, čeka svoj trenutak, planira strategiju i priziva pomoć u sebi, pre nego što dođe do spoljašnje promene. Kada dostigne tačku ključanja i kao plen i kao grabljivac, žena može osetiti neverovatan umor, jer se njen libido razvlači u dva pravca. Ali, iako je nasmrt umorna zbog užasne borbe, ma kakva ona bila, iako joj je duša izgladnela, mora planirati beg; žena mora sebe primorati da krene dalje. U tom kritičnom trenutku kao da čitav dan i čitavu noć provodi na temperaturi ispod nule. Da bi preživela, ne sme se prepustiti zamoru. San znači sigurnu smrt.
Žene imaju duhovnu potrebu da se izraze na sopstvene duhovne načine i moraju se razvijati i cvetati onako kako se njima čini razumno i bez tuđeg zlostavljanja.
To je trenutak kada žena iz uloge žrtve prelazi u status oštroumne lukave žene. To je trenutak kada umornu psihu natera da uradi nadljudski posao. Kada igra voljnu žrtvu. To što mlada žena moli Plavobradog za vreme da se pomoli nije pokoravanje grabljivcu. To je oštrouman način da sakupi energiju. Braća su agresivniji pokretači psihe, sila unutar žene koja deluje kada dođe vreme za ubijanje zloćudnh impulsa. Kada žene izađu iz naivnosti, one za sobom izvlače nešto neistraženo. U ovom slučaju, to je unutrašnja muška energija.
Zašto je priča o Plavobradom posebno važna?
Jer se grabljivac pojavljuje kada je inicijacija neizbežna – kada se dešava jedan psihički prelaz sa jednog nivoa znanja i ponašanja na drugi, zreliji i energičniji nivo znanja i delovanja. Ma koje doba žena doživela i ma koliko godina prošlo, ženu čeka još doba, faza ili prvih puta. U tome je suština inicijacije: ona stvara svodove kojima pripremamo prolaz kroz nov način znanja i bitisanja.
„Odvedi je u šumu i uzmi joj srce“
Dakle, koga jure te zle vile, čarobnice ogrnute tamom? Jure sebe, onu prvu, koja je prvi put pomislila da ta „plava brada i nije tako plava“, da je taj pali čarobnjak baš galantan i da iza tako šarmantnog gospodina ne može biti neko loš. Jure sebe, prvu, koja je pristala na zamak i odaje i koja je uporno sakrivala ključ koji krvari. Onu koja nije smela da se suoči i da spozna šta vidi, nego je utonula u san. Onu kojoj srce još nije bilo slomljeno a hrlila je ka tome verujući da će grabljivca izlečiti ljubavlju, da samo ona to može i da samo s njim može plesati do kraja ljubavi. Kako navodi Klarisa, u priči o Plavobradom vidimo kako žena pada pod uticaj grabljivca, uzdiže se i beži mu, mudrija za ubuduće. To je priča o transformaciji četiri senovite introjekcije koje za žene predstavljaju poseban predmet rasprave: nemati integritet vizije, nemati duboke uvide, nemati originalan glas, ne stupati u odlučnu akciju. Da bismo oterale grabljivca, moramo otključati i razvaliti sebe i druga pitanja kako bismo videle šta je unutra. Moramo upotrebiti svoje sposobnosti da podnesemo ono što vidimo. Moramo izgovoriti svoju istinu jasnim glasom. I moramo biti sposobne da upotrebimo svoj um kako bismo učinile ono što je potrebno povodom onoga što vidimo.
Elza je pomalo i zla
Kada sam pitala, davno, dok je crtani Frozen bio aktuelan, svoju ćerku koja joj je omiljena junakinja, tada je rekla Elza. Ali zašto? Zato što je Elza pomalo i zla. Nije baš fina. Otišla je od sveta. Ledi pred sobom. Ne trči da se uda za princa posle dva dana. Čak joj je ta ideja notorno glupa, za razliku od prethodnih Diznijevih princeza koje padaju u nesvest kada je pojavi Princ. Ima svoj stav i spremna je da bude to što jeste. Doduše, istina, u svom ledenom zamku daleko od pogleda sa izmišljenim prijateljem. Ali to smo već rekli – žene se sa izgnanstvom u kulturi i okruženju bore na različite načine.
Kako kaže Klarisa: Možete pokušati da imate tajni život, ali pre ili kasnije će vas napasti superego, negativni kompleksi i – ili sama kultura. Teško je skrivati ono što nije dozvoljeno, a čega ste gladni. Teško je sakriti ukradeno zadovoljstvo čak i kada vas ne hrani. Ona to zove zamkom: povlačenje pred zajednicom, pobuna u senci. Kada je kolektiv neprijateljski raspoložen prema prirodnom životu žene, savetuje Klarisa, umesto da ona prihvati ponižavajuće i neučtive etikete koje joj se nameću, ona može i mora da izdrži, da istraje i da traži ono čemu pripada – ako je moguće, nadživeti i nadmašiti one koji su je oklevetali. Divlja priroda nas uči da sa izazovima izlazimo na kraj kako dolaze. Kada neko gnjavi vukove, oni ne kukaju. Oni skaču, bacaju se, trče, grabe, prave se mrtvi, skaču za vrat – šta god je potrebno. Treba da shvatimo da će problemi koji zarobljavaju ženinu radost, kaže Klarisa, stalno menjati oblik, ali mi moramo u svojoj suštinskoj prirodi pronaći apsolutnu snagu, libido potreban za sve neophodne činove srca. Zato se Elza vraća, snažnija i jača. I snaga sestrinske ljubavi, mirenja sa naivnom Anom, mirenja sa njenom prvobitnom prirodom koja veruje grabljivcu, topi sve i pretvara led u proleće. Elza ne postaje Grdana. Ne, zato što je bila mudrija. Nije postala još besnija. Kada se razbesni, ona još više može da zaledi. Zato je ljubav odgovor, ali kakva ljubav? Da, odgovor se sam nameće. Ljubav prema sebi. Prema svima aspektima sebe – device, nimfe i starice. Glupave devojke koja misli da grabljivac galantan i posle dva dana je spremna da se uda. Ali i mudre starice koja zna da će je svet slomiti ako ostane u njemu i povlači se daleko. I ja volim Elzu, jer je našla balans. Spremna da sa svojom magijom živi u svetu koji ju je najpre odbacio. Spremna da bude kraljica. Single and fabulous.
Zevs i nije baš tako neki bog
Grevs piše da je Zevs vekovima bio samo polubog, a ne nadmoćno besmrtno božanstvo. Pre toga, kraljica je birala svoje muževe i imali su izvršnu vlast samo kada bi im kraljica dozvoljavala da je zastupaju i tu su dužnost obavljali obučeni u njenu čarobnu odeću. Muškarci koji najviše mrze žene zapravo žele da su jedna od njih. I ne mislim to seksualno. Mislim kako je to arhetipsko mitski ostala u njima glad za moći koju su mogli da imaju samo kada su im je žene predavale, a onda su rešili da je uzimaju silom. „Tvoj život za moj ego“. Tako je krenula ova sumanuta igra na planeti Zemlji. I onda su žene počele da se plaše. Da li će uopšte preživeti ovaj život i pod kojim uslovima. Sada u ovom momentu negde neka žena biva posuta kiselinom, zatvorena je u nekom stanu bez prava da se obrazuje, bez ideje šta sve postoji napolju. Postoje hiljade žena koje u ovom momentu dobijaju batine, neko ih naziva pogrdnim imenima, neko ih seksualno zloupotrebljava. Neke devojčice plaču gledajući majku kako moli za život, nažalost – upijajući taj obrazac da je nasilnik neko koga one moraju da vole – u ovom slučaju njihov otac, u sledećem – njihov muž. U ovom momentu neki dečaci shvataju da biti muškarac znači najesti se, napiti i prebiti neku ženu usput. Ili nekog muškarca, nije bitno. Bitno je nasilje. Lako je uzeti život kada ga nisi nosio u stomaku, nisi rađao satima pod bolovima, nisi mu se nadao niti strepeo, nisi osećao srce i pokrete u sebi. Lako je biti dželat kada nisi kreator. Deluje tako.
Zato je ljubav odgovor, ali kakva ljubav? Da, odgovor se sam nameće. Ljubav prema sebi. Prema svima aspektima sebe – device, nimfe i starice.
Kako je Zevs postao bog?
Tako što je silovao Heru i ona je od sramote pristala da se uda za njega. Herino ime prvobitno je značilo „zaštitnica“ – Herwa. Ona je prehelenska Velika Boginja. Herino prinudno venčanje za Zevsa znači da je Herin kult izgubio moć i u kritskoj i u mikenskoj Grčkoj. Pre nego što ju je silovao, Zevs se prerušio u kukavicu. Jeste simbolično ali je i praktično. Jedan broj Helena koji su došli kao begunci na Krit, zaposlili su se u kraljevskoj straži i skovali zaveru i tako se dočepali kraljevstva. Bračni odnos Zevsa i Here označava varvarske odnose u vreme dolaska Doraca, kada su žene bile lišene svih magičnih svojstava, osim proroštva, i smatrane su za pokretnu imovinu. Pre toga ni monogamija nije bila poznata, žene su birale svoje ljubavnike po svojoj volji. Onda je Zevs rešio da se oženi Temidom i izrodi Godišnja doba. To znači da su Heleni uveli monogamiju i preinačili kalendar. Temida („poredak“) bila je Velika Boginja koja je ustanovila godinu od 13 meseci, podeljenu na dva godišnja doba, letnjom i zimskom dugodnevnicom. A onda Zevs počinje da se ženi – što znači da su Heleni uspostavili vlast toliko čvrsto da su mogli da se žene ženom koju su hteli. Kasniji Heleni su umanjili značaj Velike Boginje sa Sredozemlja, stavivši je pod muško starateljstvo i smatrajući njene ozbiljne seksualne orgije samo preljubničkom, otpadničkom indiskrecijom, ističe Grevs. Zašto je bilo toliko važno ukinuti žensku seksualnost? Zatvoriti je u odaju punu kostiju? Osuditi je i napraviti od nje greh? Kamenovati je i od svake žene napraviti bludnicu. Osim one koja u svog silom načinjenog boga gleda kao, hm, boga. Zato što materica i grlo neverovatno liče. Otuda i naziv „grlić“ na materici, kao i naše grlo. Kada ne možete da stvarate, rađate, uživate u seksu, birate svoje ljubavnike, birate svoje ljubavi – ne možete ni da govorite, nemate glas. A kada jedna divlja žena ućuti, počinje da se utišava vatra u drugima. Kada majke uče ćerke da ćute i trpe, unuke plaču još jače i nemoćnije. Pogledajte danas – žene sve manje rađaju, sve je više spontanih pobačaja, kontrakcija, teških trudnoća. Naša materica je toliko zgrčena, ućutkana, ugašena, nije ni čudo. Najčešće ženske bolesti – kancer grlića materice i štitne žlezde. Druga i peta čakra. Uživanje i glas. Govorite li svoju istinu? Živite li svoju istinu? Koliko stvarate, kreirate, pevate, plešete. Koliko su vam kukovi pokretni a koliko ste zgrčene u svom telu koje mučite dijetama, tretmanima, iznurivanjem…
Kada ne možete da stvarate, rađate, uživate u seksu, birate svoje ljubavnike, birate svoje ljubavi – ne možete ni da govorite, nemate glas. A kada jedna divlja žena ućuti, počinje da se utišava vatra u drugima. Kada majke uče ćerke da ćute i trpe, unuke plaču još jače i nemoćnije.
Dvostruka priroda žena
Svako ko je blizak ženi, kaže Klarisa Pinkola Estes, zapravo je u prisustvu dve žene. One koja živi u gornjem svetu i one koja živi u svetu koji nije lako videti. Danas su samo uloge zamenjene. Žena više ne nosi lice Meduze da bi se odbranila, već lice lepotice. Meduza se preselila unutra, u dubinu, gde ledi samu sebe. Gde stalno vidi sebe u odrazu i nešto joj smeta. Žene više ne umeju ni da objasne svoje nezadovoljstvo. Čak i kada je sve u redu. Čak i kada je Hera u njoj pristala na sve Zevsove zahteve. Čak i ako je taj Zevs zaista najlepši. I ta plava brada Plavobradog i nije tako plava. Neki maleni ključ krvari po svilenoj odeći i ne da joj da zaspi. Budi je u pola noći tera da tumara po kući. Da traži nešto što ni sama ne zna šta je. Da gleda svoj prelepi lik ali da mu nalazi mane. Da nije nešto dovoljno – lepa, zgodna, zategnuta. Da vidi strije, celulit, male grudi. Da ide svuda da je promene, da joj daju više, da bude lepša. Da menja svoj lik i postaje sve mlađa. Ali čak i sa svim tim, do jutra je nešto guši, drži budnom. Šta traži ta bunovna žena? Traži sebe. Traži ljubav. Toliko smo se promenile, da se vraćam svom pitanju, da li ljubav može da prepozna naš lik?
Ne znam kako sve ovo da objasnim svojoj ćerki. Gledam je kako raste. Prelepa je. Ali je čekaju inicijacije. Nije više ni stvar u tome šta ja mogu da uradim za nju, već šta će ta divlja žena u njoj uraditi za sebe. Nema ničeg važnijeg da damo svojim ćerkama osim intuicije, slušanja sopstvenog glasa, slušanja pramajke, Velike Boginje. Svesti o tome koliko su žene veličanstvene. Sigurno će je okruženje stavljati u kalupe. Ali divlja žena nanjuši grabljivca. Pisala sam ovo za nju, da joj ostane. Pisala sam ovo i za sve moje žene koje danas plaču i pate, jer ih boli, žulja, jer su previše moći dale nekome da ih povredi. Jer se Zevs prerušio u novu kukavicu i našao je neku Nimfu, novu, koja daje jabuku i obećava ulaznicu u raj. Sve mi, širom sveta, sanjamo ono što nam je silom oduzeto, što se mora uzdići iz nesvesnog. Sanjamo arhetip divlje žene, sanjamo o ponovnom susretu. Sanjamo Veliku Majku kako plače i doziva nas da se setimo ko smo. Naše isceljenje danas utiče na našu matrilinearnu lozu u budućnosti.
I pre nego što sam sela da pišem, i razlog zašto sam sela da pišem, jer sam do skoro verovala da žene trpe, utapaju svoju magičnost u deterdžent i gube svoju kreativnost u otupelosti svakodnevice – iz straha. Ali ne. One to rade iz ljubavi. Jer su naučile da zavole svoje nasilnike. Jer se zaljubljuju u svoje grabljivce. Jer su navikle od malena da onaj ko ih tuče taj ih voli – gledajući oca i majku, ili trpeći i sama na svom telu udarce. Zato možda da promenimo poziv, da ne bude „žene, ne plašite se!“ već „žene, ne zaljubljujte se!“ Prvo zaronite u dubinu tame, krenite u potragu za svojom pravom prirodom, upoznajte onu staricu iz budućnosti i poslušajte njen glas. Prvo i pre svega ispitajte svoju strast, svoju glad, svoje uživanje. Pitajte sebe šta u dubini svoje materice osećate, koga želite tu da primite, šta želite odatle da stvorite. Prvo krenite u šumu spoznaje, na putovanje heroina – Herinih naslednica, odbačenih boginja, silovanih sveštenica, povlašćenih nimfi, otetih devica. Jer u svom najpotpunijem obliku – kako kaže Klarisa – ljubav je niz smrti i ponovnih rođenja. Izlazimo uz jedne faze, jednog aspekta ljubavi i ulazimo u drugu. Strast umire i vraća se. Bol se odagnava i ponovo javlja u nekom drugom trenutku. Voleti znači prigrliti i u isti mah izdržati mnoge krajeve i mnoge početke – unutar istog odnosa. Dajte sebi lice Ljubavi da vas i Ljubav prepozna.
Pročitajte još i Slavni biolog Brus Lipton: Okolina može izmeniti naše gene
Foto: Unsplash, privatna arhiva
