Promene. Stalno čujemo tu reč, naročito danas kada se dešavaju brže nego ikada u istoriji. Dešavaju se inovacije u tehnologiji, svakodnevno izađe novi model mobilnog telefona, svakog dana nastane ko zna koliko novih mobilnih aplikacija s ciljem da se unapredi kvalitet ljudskog života. Ali, koliko zaista na individualnom nivou shvatamo značaj promena? Koliko im se opiremo i da li ih se zapravo plašimo? Koliko često menjamo okruženje, ali i ponašanja koja nam ne služe? Još bolje, koliko duboko doživljavamo promene?
Društveni kontekst u Srbiji ume biti limitirajući faktor za poletnost, entuzijazam, kreativnost i inovacije. Svi maštamo o velikim promenama. Promena sistema, promena mentaliteta, promena vrednosti i sve tako do promene sveta. Identično je kada se jave potrebe za promenama u ličnom životu. Maštamo o promeni osobina, promeni strukture ličnosti, možda poželimo i da budemo novi mi i tako u nedogled. Ali, mislim da prava moć promena leži u svakodnevnim malim koracima, naizgled nebitnim za čovečanstvo i za nas same, a istovremeno možda od krucijalne važnosti.
Koliko sam puta čula rečenicu: “Upao/upala sam u rutinu“. Sasvim je nevažno da li to rutina u vezi, poslu ili porodičnom životu. Važno je uvideti kako dolazi do rutine i koliko kobna ona može biti po kvalitet života. Sklonost ka upadanju u rutinu je vrlo česta i jednako često izaziva apatiju, nemotivisanost i nezadovoljstvo. Značaj inovacija za jedno društvo jednak je značaju inovacija za jedno ljudsko biće i njegovo blagostanje. Biti spreman na promene od najnižeg mogućeg nivoa, ohrabuje nas da dalje prelazimo nivoe u najvažnijoj igri zvanoj život. Kako menjati ako imamo jednu kuću, jedan grad, jednog partnera, jedan posao? Da li je uvek rešenje nova kuća, novi grad, novi partner, novi posao? Ili možda nosimo sebe sa sobom i možemo razviti sposobnost da dajemo osećaj svežine stvarima koje su dugo u našem životu? Često mi se dešava da prilikom promena razmišljanja, osećanja, ili možda načina života u nekom periodu poželim da promenim i mesto života. Odjednom mi postane tesno u sopstvenom stanu ili sopstvenoj sobi. Ono što sam razvila kod sebe jeste da u tim situacijama jednostavno promenim raspored stvari. Tako mala promena, a tako važna za moj život u tom trenutku. Onda budem srećna kao da sam dobila novi stan ili novu sobu, a zapravo sam samo kreirala sebi svežinu. Udahnula sam promenu. Tako je i sa detaljima. Samo jedna nova ogrlica ili šnala može izazvati osećaj kao da je ceo stajling drugačiji. Identično je u poslu, životu i ljubavi. Samo jedno novo mesto danas može izazvati osećaj neverovatne svežine u našem životu. Naravno, ta svežina ne traje večno, kao što ništa nije večno i ništa nije zauvek. U tome i jeste čar. Ideja je svakodnevno praviti male promene koje unose miris svežine u naše živote i nikada ne dozvoliti da prođe previše vremena jer se tada svežina polako pretvara u učmalost. Nekada je jako važno obraćati pažnju na sitne detalje u onome što zovemo svakodnevni život, jer nam baš ti detalji otkrivaju osnovne životne zakone. Jedini izazov je što nas malo lenjosti može vrlo lako ostaviti u mestu. Postoji i nešto što se zove otpor promenama ili strah od promena. Ja bih to nazvala otpor prema dubinama života i uma. To su trenuci kada nemamo razvijene osećaje za svakodnevne detalje poput promene rasporeda, novog mesta, nove knjige ili nakita. Kada razvijemo osećaj za njih, dobijamo osećaj dubokog značaja promena, i taj osećaj se dalje širi u svim sferama našeg života. Jedino ako imamo razvijen taj osećaj, znaćemo da li smo na pogrešnom poslu, u pogrešnoj vezi ili čak u pogrešnom životu.
Ako imamo razvijenu sposobnost unošenja sitnih promena u svakodnevicu, znaćemo gde je granica između onoga čime sami doprinosimo i onoga što očekujemo od okoline da bismo se osećali ispunjeno. To je trenutak kada imamo hrabrost da pronađemo novo mesto za život zbog toga što smo spremni za drugačije mesto za život, a ne jer nam je dosadilo staro, da pronađemo nove odnose jer ne vidimo više sebe u njima, a ne jer su nam dosadili stari. Tada promena postaje simbol naše fleksibilnosti, hrabrosti i života punim plućima, a ne bežanja od sebe. Samo onda kada imamo duboku svest o značaju nove šoljice za kafu u našem životu, možemo u potpunosti videti značaj novih stavova, novih navika, novih mesta i novih ljudi. Onda shvatamo šta znači novo, šta znači nadograditi, šta znači unaprediti. I, tek tada, ako to ne uspeva promeniti. Tada nećemo lutati po svetu tražeći sebe, već ćemo sebe darivati svetu i nositi sa sobom energiju novine, svežine i mladosti. Citirala bih ovde Mešu Selimovića, koji je na odličan način objasnio ljudsku prirodu u vezi promena:
“Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjsnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto ili nametne uslove.“
Zato, krenimo polako od najsitnijih detalja i dajmo sebi šansu da shvatimo moć promena i njihovu povezanost sa življenjem svog punog potencijala. I, poslušajmo savet Meše Selimovića i nemojmo stariti ako već zauvek možemo biti mladi. Negujmo nove početke, istražimo sebe i svoje beskrajne mogućnosti i ne pristajmo na manje od onoga što možemo biti zbog straha od neizvesnosti koje promene nose. Budimo hrabri, fleksibilni i motivisani da neprestano tražimo sebe u svetu.
