Mart, 2021.
Sedela sam u stanu i gledala u jednu tačku. Tipično za mene, onda kad me prođe napad panike. Ili bar mislim da me je prošao, a on se zapravo samo primirio.
Sedeći tako razmišljala sam gde bih sada najradije bila. Sada bih najradije bila u roditeljskoj kući. I bila bih dete. Bezbrižno bih se igrala i ne bih mislila apsolutno ni o čemu. Ali ne mogu da se vratim deset godina u nazad. A tako bih volela! Ne bi mi čak teško palo ni da radim domaće zadatke. Radila bih ih i učila bih bez kukanja.
Ali ne mogu, sada sam odrasla. I dopada mi se ono što sam postala, ali mi se ne dopada ono što mi se dešava.
Ranije sam imala mnogo više želja i mnogo više volje za sve. Mislila sam da treba samo da učim i da radim na sebi i da će sve biti dobro. Ali neće.
Desio se trenutak kada se sve to promenilo.
Kada sam se ja promenila.
Desio se trenutak kada su mi se roditelji razboleli. Majka ima autoimunu bolest ALS, a tata je prvo imao WNV, pa ugrađivanje JJ sonde na bubrezima, pa operaciju karotida.
A ja? Ja sam imala pređašnje snove koje sam bacila pod noge, i više nemam snove. Imam samo jednu želju i jedan san, a to je da mi roditelji ozdrave.
Ne želim da objasnim ljudima ono što osećam, ne želim da kažem koliko mi je teško i da jedva stignem sve obaveze da pozavršavam. Ne želim da im otkrijem kako mi je, jer ne želim sažaljenje.
Niko ne želi da pomogne, niko ne zna broj da okrene da pita kako su mi roditelji, kako sam ja. Ima onih koji se raduju i likuju kad me na ulici vide umornu, ima onih koji su srećni kad vide da iz apoteke nosim pune kese lekova.
Obaveze zovu, nemam više vremena za razmišljanje i drhtanje.
Jun, 2021.
Ponovo razmišljam, ponovo imam vremena za to. Sada sam sa napada panike prešla sam na plakanje. Više se ne plašim, nemam razloga sa strah, sada sam samo slomljena.
Slomljena od nakupljenog umora.
Slomljena od nakupljenih emocija.
Slomljena od tuge.
Slomljena od bola.
Slomljena od gubitka.
Slomljena bez mame.
Vrtim stara sećanja i grčevito se držim za njih, jer mi je tada bilo mnogo lepo i bila sam srećna, a sada nisam.
Mama nije mogla da priča skoro 2 pune godine, jer su umrli nervi motornog neurona. Više joj se ni glasa ne sećam. Tek kad se dovoljno skoncentrišem i jako zatvorim oči, osetim mirise, čujem njen glas i vidim boje. Vidim lepotu bezbrižnog života. Kada je kuća mirisala na maminu hranu, kada je dvorište bilo prepuno cveća, i kada je ona mogla da govori, da se smeje i da se dere. I kada je mama bila tu.
A tata, tata nije više onaj šmeker, tata više ne priča viceve i ne šali se, jer nam nije ni do šale, ni do smeha.
Želja da se pronađe lek i da mama ozdravi nije mi se ostvarila. Sada mi ostaje samo da se nadam da je tamo negde spokojna.
A tata? Tata će biti dobro. A ja? I ja ću biti dobro. U pauzama između ispitnih rokova ću dozvoliti sebi da odbolujem svoju bol, a do tada učenje. Jer to je život. Loše stvari se dešavaju. Teško je. Ali život ide dalje i mi moramo da krenemo dalje. I da nam život ne bi prošao u razmišljanjima i u zaglavljenosti između tuge i boli treba se voditi onim što je Ivo Andrić rekao:
Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali.
Ivo Andrić
A nije trebalo.
Trebalo je živeti.
Zato – živimo! Živimo i radujmo se srećnim danima koji nailaze, a onih tužnih neka bude najmanje. Prihvatimo stvarnost. I prihvatimo to da je život jedan i da treba da ga proživimo, a ne protraćimo, životarimo i tugujemo!
S ljubavlju,
Jovana
