Vikend se završio dva dana ranije. Jeste, dva dana ranije, ono šta sam isplanirala, nije uspelo da stane u subotu i nedelju. Ne znam ko je tako osmislio računanje vremena, ali jedan dan za vreme vikenda jednom mesečno, trebao bi da traje najmanje dva dana. Sigurna sam da će se mnogi složiti sa mnom. Jutros mi je tako falilo nekoliko sati, da se izležavam u krevetu, pijem bez žurbe kafu na terasi, i doručkujem jagode.
Mi u stvari uopšte ne znamo da živimo, a još manje da započinjemo radni dan. Radni dan treba započeti veličanstveno, i samo jutro je veličanstveno.
Čitam na ovim forumima, prelistavam neke tekstove, svi kao znaju kako treba živeti, kako ovo u životu, kako ono, svima prepune ruke “ključeva sreće” a niko da napiše koliko je srećan, zbog čega je srećan. Ma hajde, molim vas, dosta mi je tih nekih “recepta za život”, ima ih više nego recepta za dobar ajvar, preterali smo stvarno. Svi su kao nešto mudri, a pojma nemaju o životu. Ja čim ugledam neki naslov koji nagoveštava neke savete za život, udahnem duboku, kažem sebi :
“Dobro je. Sad preskoči, idi na poeziju.”
I stvarno pređem na poeziju, pročitam jednu, dve pesme i odmah mi bude manja zbrka u glavi.
Jutros sam počitala ovu pesmu Mirjane Bobić Mojsilović, evo ovu:
Jutro
Nekada sam
volela noć:
zagasitu svetlost,
titranje svećezvezde,
išečekivanja sreće.
Sanjarenjao o nome
što će tek da bude.
Nadu koja
miriše na nebo.
Čekanja. Nove ljude.
Al’ sad, sad volim jutra.
Buđenje. I pomisao da je već počelo sutra.
Zar nije lepša poezija od svih tih “velikih mudrih saveta” koji nam govore kako da budemo uspešni? Internet portale bi trebalo kao i vlastite kuće bar jednom mesečno generalno čititi, čistiti od zlih komentara, loših tekstova, besmislenih reklama, i manipulativnih foruma.
Skoro sam guglala recept za špagete, i uz recept o špagetama odjednom kao u horor filmu, skoro ceo ekran je prekrila neka reklama, preparat za lečenje čukljeva.
Nešto sam mahinalno kliknula, ili je automatski ta reklama jednostavno programirana, tako da iskače na ekrane. I evo već dve nedelje jedem samo sirovu hranu, postaću vegan, zbog trauma stečenih na interenetu. Stvarno, kada pomislim na špagete, postane mi muka.
Ne znam šta je gore tekstovi “lajf kouča” i onih koji sebe doživljavaju “rasadnicima mudrosti”, ili reklame za preparate i konzervirani “delikatesi” koji se prave od otpadaka mesnih tvorevina, papaka i sličnih delova životinja? Smršala sam oko tri i po kilograma, to je jedino dobro. Ali neću na more na ove godine, smršaću za sebe a ne za more. I ne ide mi nešto se na more ove godine. Iskreno, ide mi se, ali svu ušteđevinu sam potrošila na kupovinu namirnica, sredstava za ličnu higijenu, zbog ove korone u stanu preskačem kese sa tolet papirom, praškom, flaše sa omekšivačima. Pustila sam sve čekove koje sam imala, i sada ih svakog meseca pokrivam. Ovolike zalihe nisam imala ni za vreme rata, onih devedesetih kada sam verovala da će posle rata, biti bar jedan pravi smak sveta, od tolikih “najavljivanih”. Kada pogledam sve te zalihe, izgleda kao da imam jedno devetoro dece, trojicu muževa, da sa mnom u stanu žive najmanje dve sestre sa svojim muževima, i decom pride.
Verujem da će mi pasta za zube trajati sigurno do 71 godine. Ili da ću eventualno krenuti povremeno, uz rođendanske poklone da poklanjam i neke stvari iz ovih kutija. Ma i taj krizni štab, i sve svetske zdravstvene organizacije, pandemija, pandemija… Maski imam toliko, da će ih biti i za poklanjanje gostima na mojoj vlastitoj sahrani.
I ta korona, svi kao nešto filozofiraju, kao naučila nas je pameti ova situacija, shvatili smo koliko je važna porodica, koliko je važno druženje sa prijateljima, naučili smo koliko je važan zagrljaj i slično… Ma, ništa nismo naučili, ponašali smo se kao totalni idioti. Kupovali smo brašno kao da držimo tri pekare, iščuđavali se zbog pranja ruke, kao da ih nismo nikada oprali.
Svi se nešto grabe, svi su nešto alavi, svi bi nešto da… Bože me sačuvaj u šta se pretvaraju ljudi u poslednjih godinu i po dana, neverovatno. Dajemo sebi neka prava koja ne postoje, mislimo da smo mnogo pametni i važni, ne, mislimo da smo najpametniji i najvažniji, mi ćemo kao da menjamo svet a nismo u stanju da promenimo posteljinu, nameštaj u stanu, i počistimo smeće ispred zgrade da nam bude lepše. Ali smo zato za neke izmišljene revolucije. U zemljama bivše Juge, malo, malo, pa bi ljudi opet neke revolucije, proteste, neke mitinge, okupljanja, kao da ne znaju drugačije da se viđaju i druže.
Niko ne pravi žurke, neće da sadi maline, da sa decom igra lastiž ispred zgrade, da preskače vijaču, malo popriča sa mangupima iz kraja zbog čega bi bilo dobro da posle gimnazije upišu neki fakultet… Svi hoće neke revolucije, svima se nešto više sviđa, da stoje po trgovima, i viču na sav glas kako su nezadovoljni ovim ili onim. A svi zadovoljni sobom, i svi tako zadovoljni i prezadovoljni sobom i svojim porodicama, i statusima ne mogu da se uklope u sistem kojim su nezadovoljni.
E, zato ja, da vam kažem pravo, sve to preskočim, i internet, i sve te besmislene sadržaje koji ne prestaju da se vrte, a vrte se da bi se ljudima zavrtelo u glavi. E, ja zato, lepo, uz jutarnju kafu, izguglam poeziju, pa pročitam jednu lepu pesmu, onda skuvam jednu kafu, pa dok pijem kafu, na svim tim portalima gde mi izlete političari i oni antivakcinaši, sve ih jednog po jednog sklonim, očistim lepo ekran od svih njih. Kao u nekoj video igrici kada razbijamo neprijateljsku vojsku, e baš tako. Pa onda izguglam pesme koje želim da čujem, i lepo slušam jednu po jednu…
Evo sad slušam Venesu Mej:
A Vi, šta slušate?
