Postoje dva elementa socijalne interakcije koje nikada nisam savladala, a baš ta dva su uobičajena i gotovo imanentna našoj kulturi. Naime, ja ne umem da psujem i ne umem da se svađam. Jednostavno – ne umem.
Priča vezana za psovanje je da sam samo jednom, kao jako mala, po povratku iz vrtića opsovala pred mamom i tatom. Mama kaže da su oboje bili iznenađeni, obzirom da se kod nas u kući nije psovalo. Tata ponekad, obično za volanom automobila. Mama – nikad. Na moju izrečenu psovku reagovali su pitanjem „Šta si to htela da nam kažeš?“, i pustili su me da im detaljno, „pristojnim“ rečima opišem situaciju. Kada sam završila, napravili su paralelu rekavši da kada sam opsovala ništa nisu razumeli, a kada sam opisala šta se desilo razumeli su zašto sam ljuta i frustrirana. To je kratka istorija mog još kraćeg staža u korišćenju „ružnih“ reči.
I moja neveštost u svađanju ima sličan uzrok – verovanje u snagu reči.
Verujem da svaka reč ima svoju energiju. Jedan izvor energije je vibracija koju svaki glas dobija kad ga izgovorimo. Dakle, čista fiziologija. Glas je zvuk, a zvuk je vibracija.
Drugi izvor energije je misao koja je prethodila izgovorenoj reči. Reč ne nastaje tek tako, ni iz čega. Svaka reč je prvo bila misao, nastala u mozgu, a zatim verbalizovana i izgovorena.
Prihvatajući da zvučim suviše metafizički, izneću moje uverenje da je svaka misao energija i da reč nosi sa sobom energiju prethodne misli. Ta i tako dodeljena energija ne nestaje, već ostaje u prostoru i nakon što je reč izgovorena i njen zvuk iščileo u okolnim zvucima. Energija reči ne može neopažena proći pored našeg sagovornika. Nekada ona donosi neopisivu dragost, nekada može da povredi jače i dublje nego šamar.
I najvažnije – jednom izgovorena reč ne može se povući. Ne možeš reći ni „nisam to rekla“ ni „nisam to mislila“. Sve što si izgovorila, jesi u jednom trenutku pomislila.
Razumem da postoje situacije kada se svađa kao način komunikacije nametne. I onda se dešava da izleti teška reč, ona koja je neprimerena, ona koja nanese bol, ona koja zalupi vrata svakoj daljoj komunikaciji. Upravo to ti se desilo, izletela ti reč i vidiš da je sagovornik povređen?
Da li je baš sve gotovo? Možeš li nešto učiniti da makar minimiziraš štetu koju je reč učinila?
Mislim da možeš. Na primer ovako:
- Ućuti i povuci se iz razgovora
Podrazumeva se da ne koristiš svađu kao pozornicu na kojoj držiš monolog i brineš samo o sebi. Dakle, sve vreme, bez obzira na to kako se osećaš, koliko si i sama povređena ili ljuta, posmatraj svog sagovornika. Gledaj ga u oči i obrati pažnju na svaku senku koja proleti. Promene na fizičkom nivou koje uočiš, biće ti najbolji signal da je tvoja reč bila pogrešna.
Kada se to desi, zaćuti. Predloži time-out. Izađi iz scene koja je dovela do trenutne situacije. Najbolji način da to uradiš je da učiniš fizički iskorak -promeni položaj tela, ako si sedela – ustani, prošetaj po prostoriji, popij gutljaj vode, uradi bilo šta što će prekinuti negativni niz reči.
- Daj sebi vremena da proceniš štetu koja je načinjena
Nekada ti je istog trenutka kad je reč izletela, potpuno jasno koliko teško je tvoj sagovornik podneo izrečeno. Nekada ti je potrebno da se svoje emotivno stanje dovedeš na nivo na kome možeš racionalno da razmišljaš. I tek tada možeš zaista razumeti kako se sagovornik oseća.
- Daj sagovorniku vremena, ali ne previše vremena
Ukoliko je sagovornik jako povređen, njegova uznemirenost je velika, emocije luduju, a mozak je vrlo ograničeno upotrebljiv. Daj vremena da savlada buru u sebi. Ne zato što se nadaš da će povređenost proći sama od sebe. Već zato što iskreno želiš da popraviš situaciju, a za to ti je potreban sagovornik koji je u stanju da te sasluša.
Nemoj ostavljati ni suviše vremena da se ne bi stvorio utisak da ti to što se dogodilo nije važno.
- Nikada ne optužuj drugog da je “previše osetljiv”
Ovo prebacuje krivicu sa tebe na drugu osobu. A, iskreno, pogrešna reč je izašla iz tvojih usta. I prvi korak ka rešenju je da priznaš svoju grešku, da pokažeš da si ispravna osoba koja preuzioma odgovornost za svoje postupke.
Takođe, direktno procenjivanje i ocenjivanje sagovornika kvalifikovanjem ga kao „previše osetljivim“ je samo po sebi nešto zbog čega ćeš zažaliti.
- Preskoči izgovore i racionalizacije
Iskopaćeš samo dublju rupu izgovarajući stvari poput: „Samo sam se zezala“ ili „Bila sam pod stresom i ne razmišljam jasno“. Desilo se što se desilo. Prihvati odgovornost, a istovremeno pokaži sagovorniku da ceniš njegovu inteligenciju dovoljno da mu ne nudiš izgovore. Čak iako veruješ da to nije izgovor već pravi razlog. Tvoj izgovor je poziv sagovorniku da meri ozbiljnost tvog razloga u odnosu na njegovu povređenost. I eto situacije koja vodi u novi sukob.
- Iskreno se izvini i obavezno dodaj reči: “Žao mi je.”
Malo ljudi odbija iskreno izvinjenje. Poenta ovde je na „iskrenom“. Najmanji nagoveštaj neiskrenosti će poništiti sve tvoje dobre namere.
- Iznesi svoje namere da ukrotiš jezik
Ne možeš obećati da više nikada nećeš reći nešto bolno – niko to nije mogao održati. Ali možeš obećati da ćeš se potruditi da izbegneš da ponovo napraviš istu grešku.
- Oprosti sebi
Ako si nespretno napravila verbalnu brljotinu – dobrodošla u klub! Veze i odnosi koji su iskreni i na čvrstim osnovama, neće se raspasti zbog jedne ružne reči. Većina ljudi je razumna i spremna da oprosti, i iskreno će ceniti tvoj napor da izgladiš situaciju.
Ljudski odnosi jesu komplikovani
Ponekad, svima nam se čini da bi nam bilo lakše da smo sami na pustom ostrvu. To nam se samo čini. Ne možemo živeti bez socijalnog okruženja. Važno je da smo svesni suštinske, životne važnosti relacija sa drugim ljudima. Jednom kada usvojimo da ne možemo da živimo sami, biće nam lakše da naučimo kako te odnose da učinimo boljim, kvalitetnijim, sadržajnijim i nežnijim. A veština uspostavljanja dobrih relacija sa drugima se uči i vežba.
Pa, šta čekaš? Vežbaj da ne vređaš druge ljude svojim rečima. I to je dovoljno. Za početak.
Budite mi dobro.
Mila
Photo by Jelleke Vanooteghem on Unsplash
