Vraćanje prirodi postalo je jedan od osnovnih zahteva za zdravlje, kako tela, tako i duha – zapravo, oduvek je i bilo preduslov zdravlja. Kada su odrasli osvestili tu ideju, otišli su korak dalje i omogućili deci da u okviru sati koje provode u školi imaju mogućnost da budu u dodiru sa Majkom Zemljom.
Pre nekoliko godina u školstvo širom sveta uvedene su takozvane urbane farme za predškolce. To znači da mališani koji idu u vrtiće u gradskim sredinama, i mogućnost da dodirnu travu i golu zemlju imaju samo u parku, imaju parcele zemlje na kojima sade povrće, gaje sitne životinje, i jednostavno – uprljaju ruke.
Zajedništvo, radoznalost, mašta i priroda – moto je jedne takve predškolske ustanove koja se nalazi u oblasti Nijagare, a ovakav koncept dostupan je mališanima iz Bruklina, Atlante i rapidno se širi Amerikom, a postoji i u Engleskoj, Norveškoj… Jedan od ovih programa u 2012. godine dobio je nagradu od Mišel Obame i njene inicijative za brigu o deci “Pokrenimo se!”.
Četiri arhitekte pre nekoliko godina radile su na izradi ovakvog projekta za jednu londonsku predškolsku ustanovu, a jedan od njih, Džonatan Lazar, tada je rekao da trenutni školski sistem decu drži u učionicama, odakle jedva da mogu i da vide poneku biljku, i to kroz prozor, naravnom, smatrajući to greškom.
„Odsustvo direktnog iskustva u potpunosti je dovelo u zabludu dečju percepciju sveta i njegovih najosnovnijih procesa. Nije retkost da nađemo decu koja ne znaju da mleko koje piju potiče od krave ili da pasulj ne klija u konzervama”, rekao je Lazar tada.
Urbana okruženja posebno, kazao je on, zatamnjuju prirodne procese koji su osnov za naše razumevanje sveta u kome živimo. Stoga, rasadnici na takvim urbanim farmama imaju cilj da premoste jaz između obrazovanja i životne sredine, nudeći umesto toga pravi hibrid između farme i škole, a gde bi dečji fizički, socijalni, emocionalni i kognitivni razvoj podsticali interakcijom sa biljkama i životinjama.
Dakle, osim što je ovakav koncept važan za razvoj samog deteta, jer učionica nije jedino mesto gde mališani uče, deca su zapravo sve češće ciljna grupa kojoj se predočava važnost životne sredine, i od najranijih dana stvara “publika”, kojoj se usađuje odgovorno ponašanje prema okruženju.
Ovim se u školama razvijaju radne navike učenika, kao i preduzetnička kompetencija i jača motivacija za proizvodnim i radnim procesima, te svest o vlastitim potencijalima
Zanimljivo je da sličan program učenja postoji i u srpskom školstvu, a u pitanju su takozvane učeničke zadruge. Dakle, ovaj koncept osmišljen je za nešto stariju decu, školarce, a ne predškolce, ali ideja je u osnovi ista. Đačke zadruge postojale su u jugoslovenskom obrazovanju pre nekoliko decenija, a od ove školske godine ponovo su uvedene u obrazovni program.
Jedna od prvih ovog meseca je počela sa radom u okviru Osnovne škole “Vladika Nikolaj” u mestu Bradarac, gde postoji poljoprivredna sekcija, sekcija za rad u školskoj kuhinji, kao i ona za humanitarni rad. Takođe, radom u zadruzi deca će moći da nabavljaju udžbenike jeftinije, što je još jedan od benefita.
„Učeničke zadruge važan su deo obrazovno-vaspitnog rada u školama, kojima se razvijaju potencijali i radne navike učenika, razvija preduzetnička kompetencija i jača motivacija za proizvodnim i radnim procesima, samopouzdanje i svest o vlastitim interesovanjima i mogućnostima”, izjavio je ministar prosvete Mladen Šarčević kada je svojevremeno predstavljao ovaj projekat, istakavši da je zasnovan na aktivnom učenju.
Ministar veruje da je projekat učeničkih zadruga izuzetno pozitivno rešenje, te iako nije obavezno, očekuje da će sve škole prihvatiti ovaj model. Ukoliko se u većini ustanova zadruge pokažu kao korisne, on računa na pomoć lokalnih samouprava, koje bi izvršile pritisak na škole koje ne uvedu đačke zadruge, da i one to učine.
„Zadruga nije obaveza, već mogućnost. Osnivanjem zadruga direktori čine dobro i roditeljima i školi”, pojasnio je.
Zimnica umesto gađanja jastucima
Ovaj model je u Srbiji, zapravo, pre nekoliko godina aktuelizovao tadašnji direktor zemunske OŠ “Svetozar Miletić” Miroljub Mosurović. Njegova ideja zvala se školsko etno-selo.
Osnovci bi tako na određenoj farmi sadili voće i povrće, a kasnije i uživali u njima i pravili zimnicu sa roditeljima, umesto da se “gađaju jastucima na ekskurzijama”, kako je nekadašnji direktor rekao.
O ovakvom obrazovnom modelu pozitivno se izjasnio i Predrag Đukić, ambasador svetske Mense i ekspert Nacionalnog centra za talente.
„Kako nove tehnologije zajedno sa tekućom migracijom stanovništva u gradove dodatno udaljuju ljude od prirode, veoma je bitno da se pronađu načini da se čovek poveže sa sredinom u kojoj se kao vrsta razvio. U doba kada deca sve više vremena provode uz ekrane, svaki sistemski pristup da se ona izvedu na vazduh je izuzetno bitan. Bez pozitivnog odnosa sa prirodom možemo očekivati dalji razvoj zdravstvenih teškoća i poremećaja kod ljudi, kao i uništavanje svakolikog života na našoj planeti”, kazao je Đukić za Original.
On je dodao i da je pre revolucije preko 80 odsto stanovništva živelo na farmama i bavilo se proizvodnjom hrane, a danas se u razvijenim zemljama ovim poslom bavi tek jedan odsto stanovništva, i taj procenat će se u narednim godinama dodatno smanjiti.
„Nailazi novi talas automatizacije proizvodnje hrane u kojem će veštačka inteligencija obezbeđivati optimalne uslove. Pored hidroponičnih sistema koji ne iziskuju obradivo zemljište i donose baštovanstvo bukvalno u stanove, već danas se na tržištu nude roboti za gajenje biljaka. Komunikacija sa njima se obavlja preko računara ili putem mobilne aplikacije i oni se brinu za svaku biljku, od sejanja, preko navodnjavanja i zaštite, do žetve”, zaključuje naš sagovornik.
Tekst: Maša Milojković
Foto: Profimedia
