Kao mala zamišljala je da bude nastavnica matematike, sa ličnom bibliotekom od nekoliko hiljada knjiga i sa petoro dece. Onda je porasla, želela da završi medicinu i nadala se da će imati troje dece. Ali, život je hteo da ostvari bar deo dečjih snova – Milena Kostić ima pet mališana, a sebe je u svom blogu nazvala – mama iz magareće klupe.
Iako je mama 24/7, Milena je i blogerka, apsolvent medicine, inženjer u menadžmentu, savetnica za dojenje, savetnica za nošenje beba i dece, instruktorka za dečja auto-sedišta, freelance pisac i – nepopravljivi optimista, takođe 24/7. Sa njom smo pričali na sve ove teme, a počeli smo od toga kako je Milena Kostić postala „mama iz magareće klupe”.
“U vrtiću starije ćerke postoji sjajna izjava koju viđamo svakodnevno, a odnosi se na to kako smo o roditeljstvu sve znali, a onda smo i dobili decu. E, tako nekako, sa svakim sledećim detetom postanete sve svesniji da znate sve manje, iako mislite da time što već imate dete da ste to nešto u roditeljstvu savladali. A onda vas život demantuje. I vi iz početka učite kao da ste u magarećoj klupi.
Sam blog je nastao pre šest godina kao želja da pišemo o nekim kreativnim momentima iz ugla jedne nekreativne mame koju Pinterest dosta frustrira. A onda, nekako su se teme najpre o tabuima koje nose velike porodice nametnule kao vodeće i nešto što me je podstaklo da progovorim o roditeljstvu iz nekih ličnih iskustava i nedoumica.“
A reci nam nešto više o Mileni pre tog perioda? Koji su joj bili snovi i ambicije i koliko su se oni poklopili sa stvarnošću?
Zanimljivo što ne mogu da kažem da se posebno sećam sebe drugačije no što sam sad, a opet, rekla bih da sam u potpunosti drugačija. Recimo da sam bila mnogo manje fleksibilna oko dodatnog neformalnog obrazovanja, iako jesam započela neke od onih edukacija kojima se danas primarno bavim.
Manje sam imala ideje šta sa svim tim da učinim i na koji način. Snovi su još uvek bili zacrtani negde oko završetka fakulteta i klasičnog nastavka zaposlenjem u sistemu. Planirala troje dece i nadala se da nisam prazni optimista da se to i ostvari. Ne mogu reći da sam bila stegnutija no sad, al’ svakako donekle više učaurena.
Život sa petoro dece zahteva organizacione sposobnosti jednog menadžera omanje kompanije. Koje su najvažnije lekcije kojima te je majčinstvo naučilo, a koje se mogu primeniti i u biznisu?
Šta možeš sad, uradi odmah. Najkraće rečeno. Šta je neprijatnije, uradi pre. Prioriteti se moraju utvrditi pre bilo čega. I zapisuj sve. Primer je izlet na koji je srednja ćerka išla prošle godine, a ja nisam zapamtila gde, iako sam uredno prijavila i plaćala. Da je biznis bio u pitanju, bila bih u velikom problemu.
Da li je tačno ono da sa više dece sve postaje lakše?
Zavisi na koji segment se odnosi to. Moram da priznam da je meni lično najteža tranzicija bila sa mame jednog na mamu dva deteta. Jedan veći period sam provodila bukvalno sagorevajući na svim poljima, veoma nezadovoljna svime.
I u tom kontekstu, rađanje sledeće dece mi je, lično, prošlo kroz brže adaptacije na promene. Takođe, kako sam gore već navela, sa više njih, da bi se svakome posvetio na adekvatan način, a usput uspeo da ispoštuješ druge obaveze, čini da brže učiš kako da budeš efikasan u korišćenju svog vremena.
Finansijski, opet, dvojako. S jedne strane, mnoge krupne stvari mogu da naslede. Sa druge strane, više ih je i imaju više potreba.
Prednost i jeste to što nekad stariji mogu da uskoče i premoste neke situacije, ali pak trudimo se da ih bude što manje, jer se vodim time da ih nisam rađala da bi morali da čuvaju mlađe.
Šta je najlepše, a šta najteže kada vas je pod istim krovom sedmoro?
Mogu da krenem od onoga šta je najteže za mene lično, a to je buka. O, ala zna da bude buka! A najlepše… Ne znam kako bih to imenovala i opisala adekvatno kakav je osećaj kad ih onako pogledaš, zagrliš, pomaziš… Svaki trenutak se pretvori u najlepši.
Osim bloga koji vodiš, ti si apsolvent medicine i inženjer u menadžmentu. Kako su se te stvari spojile kod tebe?
Medicina kao velika ljubav i želja, ali, nažalost, nesvršena iz raznih razloga i (samo)izgovora. Kako sam gimnazijalac, u meni se stvorio strah za budućnost, te sam se okrenula da završim nešto blisko (s obzirom na to da dolazim iz porodice preduzetnika). Tako je to postalo jedno vreme primarno zanimanje. Danas, uz edukacije koje sam imala, obe stvari su pomoć u prenošenju znanja drugima, ali i prezentovanju onoga što pišem.
Savetnica si za dojenje i za nošenje beba. Mnoge mame zapravo tu nailaze na izazove, a nemaju sa kim da razgovaraju niti od koga da traže pomoć. Šta je najvažnije što mlade majke treba da znaju kada su dojenje i nošenje beba u pitanju?
Edukacija na vreme je često i, slobodno mogu da kažem, možda i najčešće presudna za dalje. Takođe, i da edukaciju sprovode adekvatne osobe, da ne budemo zavarani poklonima na nekim predavanjima, no da vidimo ko su predavači i sponzori i kako se to uklapa u priču.
Da zatraže pomoć kod bilo koje nedoumice. Često se mame ustežu, stide, da potraže pomoć. Misle da je to nešto banalno. A nekad od te banalnosti postane ozbiljan problem. Stoga, tražite pomoć za svaku nedoumicu.
I kao treće, uputite svoju najbližu okolinu da vam je to nešto bitno. I to pre porođaja. Tako da vas podsete u trenucima kad sumnjate u sebe, da je ta sumnja prolazna i da vam sve to znači. Da budu podrška kakvu stvarno očekujete, a ne kakvu oni misle da vam treba.
Da li se deca zaista nošenjem kvare, tj. navikavaju na ruke – i da li je to uopšte loša stvar?
Skoro sam pričala sa jednom novopečenom mamom na tu temu i slušala je kako ukazuje na razmaženost jednomesečne bebe i uhvatila sam sebe od pre 10 godina i sa prvim detetom. Danas, moram da priznam, više se nadam da se tih nekih stvari neće sećati. Promenila sam se svakako.
Da l’ je to posledica što ih je sad pet ili jednostavno godina, ali mnoge stvari u roditeljstvu više ne doživljavam kao crno-belo, kao nepromenljivost koje moramo da se pridržavamo. Pogotovo vas udari realnost kad vidite svog osmogodišnjaka ili desetogodišnjaka koji na maženje dolaze samo povremeno, kad oni požele. A nekad smo se žalili kako ne možemo od njih da dišemo.
Stoga ne, nije loša stvar. Čini mi se da su tako deca samostalnija, samosvesnija, jer vi ste ona sigurna baza o kojoj ne mora da brinu i da sa sigurnošću idu da istražuju svet.
Osim toga si i instruktorka za dečja auto-sedišta. Da li je svest ljudi o neophodnosti pravilnog rukovanja auto-sedištima, kao i o njihovom posedovanju razvijenija prethodnih godina? Kakva je statistika i koja je razlika kod pravilno postavljenog auto-sedišta?
Statistika nije još uvek na našoj strani. Nekih 60 odsto roditelja koristi auto-sedišta, a od tog broja oko 80 odsto ne koriste ga dobro. Najčešće se deca prebacuju u sedišta viših kategorija pre vremena, a često i sama sedišta nisu dobro montirana.
Ali svakako, da, sve je više roditelja koji koriste sedišta jer razumeju značaj, a ne zbog straha od kazni. Sjajan je osećaj kad vas konsultuje neko ko zna svaki propis napamet i odgledao je svako uputstvo pre montiranja, pa samo želi da proveri sebe. Ili neko ko se svega pridržavao za starije dete, a sad želi za drugo dete da se ponovo konsultuje. Ipak, mislim da je potrebno da se još više priča o tome, da se edukuju budući roditelji, deca u kolektivima i uopšte, da utiče na celokupnu svest ljudi.
Smatraš li da su majke, posebno sa više dece, u drugačijem položaju kada su u potrazi za poslom – kakvo je tvoje iskustvo?
Svedočila sam i svedočim da sa decom nisi posebno poželjan zaposleni. Očekuje se da ćete puno odsustvovati sa posla zbog čestih dečjih bolesti, da će efikasnost biti smanjena, a nekad mame na već postojećem poslu budu degradirane na drugo radno mesto, kao da su kažnjenje što su se opredelile da rađaju.
To nas je, nas u udruženju „Mame Novosađanke” i motivisalo pre par godina da osmislimo projekat „Mama klub” sa željom da podržimo i podstaknemo mame da ne čekaju neko spoljašnje rešenje, no da ga isto same sprovode, uz umrežavanje sa drugim mamama.
Nažalost, sve je to samo potvrdilo istinitost svega toga jer podrška uporno izostaje, iako se javno, pošto je društveno pogodna tema, obećava. Volela bih da kažem da sam optimista po tom pitanju, da će se stvari s vremenom menjati ako se potrudimo, ali realno, mislim da od toga nema ništa.
Tekst: Ivana Stanišić Bokić
Foto: Spoma Avramov
