“Najčešće detetu dam bojanke, fino se zanima, vežba koncetraciju. To je baš dobar način da uđe u svet crtanja”. Ovo je čest odgovor roditelja na pitanje psihologa u kojim aktivnostima deca najčešće provode slobodno vreme.
Kada čuju argumente iz višegodišnje psihološke prakse zbog kojih smatram da farbanje unutar određenih, nametnutih okvira nije baš najsrećnije rešenje za razvoj dečije kreativnosti, roditelji iznenađeno prokomentarišu: “Zaista nam nije to palo na pamet, bojanke i slikovnice se svuda prodaju u velikim količinama. Delovalo je da je to proverena, prava stvar.”
I stvarno, tržište bojanki je eksplodiralo poslednjih godina sa sve većim uplivom u svet odraslih gde se popularišu kao sredstvo za meditaciju, smirivanje stresa i vežbanje fokusa. Tržišno gledano, računica je jasna. Šta ima jeftinije od štampanja crno-belih listova? Ono što većini nije jasno je kakva psihološka računica stoji iza toga.
Odrasli zaista mogu da pronađu mali ventil otpuštanja stresa kroz mehaničko popunjavanje iscrtanih praznih površina, ali šta je sa decom?
Sada već davne 1947. godine u knjizi koja će postati jedan od kamena temeljaca umetničkog obrazovanja “Creative and Mental Growth” (Kreativni i mentalni razvoj) Viktor Lovenfeld piše: “Postoji opšte slaganje da bojanke štete razvoju kreativnog izražavanja. Ne postoje dokazi da temeljno obojeni baloni ili zmajevi na bilo koji način doprinose razvoju bilo matematičkih ili čitalačkih sposobnosti”.
Dete koje popunjava farbanjem tuđe crteže, definisane okvirima i oblicima razvija osećaj manjeg poverenja u sopstvena sredstva izražavanja. Očigledno je da manja deca ne mogu da nacrtaju psa, kokošku ili konja na nivou odrasle osobe koja je nacrtala te slike za bojenje. Često ćete čuti decu koja kažu: “Ja ne znam da crtam. Nikada ne mogu da nacrtam ovako dobrog psa, kokošku… konja”.
Pogledaj i: Zašto sam izabrala Montesori pedagogiju za svoju porodicu
Bojanke su nečiji tuđi izbori, nečije tuđe odluke. Slika je već tu, potpuno formirana i ne nudi bilo kakvu mogućnost detetu da samo konstruiše značenje, da razigrava maštu i da zaista shvati šta je to jedan pas, jedna kokoška ili jedan konj za njega. Lovenfeld, takođe, sugeriše da popunjavanje bojanki može podstaći usvajanje stereotipa.
Dajte detetu list praznog papira i kažite mu da nacrta pticu. Dobićete iznenađujuće crteže, pune imaginacije, originalnosti i duhovitosti. Biće tu i ptica sa pet krila, četiri noge, jednim okom i raznim iznebuha momentima koji deluju potpuno nerealno i nose dah svežine dečje originalnosti. Ali, kada im date bojanku gde su ptice već nacrtane kao dva spojena luka u maniru slova V i kažete im posle toga da nacrtaju sada svoju pticu ona će crtati tu pticu na sličan, simplifikovan način koji su videli u uzornom primerku bojanke.
Psihološki testovi za mlađu decu su uglavnom bazirani na aktivnostima crtanja. Crtanje je prvi jezik emocija. Deca će mnogo lakše nacrtati problem koji ih muči nego što će uspeti da ga verbalno opišu. Crtanje izuzetno dobro komunicira sa unutrašnjim, emotivnim svetom.
U tom svetlu, razvijanje autentičnog izraza u crtanju, iz psihološkog ugla, izuzetno doprinosi razvoju deteta. Benefiti su mnogobrojni: porast samopuzdanja, bolja integracija u socijalno okruženje, razvoj motivacije, povećanje produktivnosti, razvoj kritičkog mišljenja, razvoj imaginacije kao i razvoj emotivne inteligencije.
Umesto mehaničkog popunjavanja nametnute površine inspirišite decu da se suoče sa praznim listom. Najbolje sopstvenim primerom. Vi ste im najveća inspiracija.
A možete to da učinite i kroz novu igru “Iznebuha faca”, iz radionice Revolucya. “Iznebuha faca” koristi upravo beskrajnu dečju maštu i poništava granice mogućeg.
Na dvojezičnim (srpski i engleski) karticama nalaze se oblici koje dete treba da iskoristi u crtežu. Na taj način voće dobija oči, povrće šešir a granice realnosti se brišu, baš kao u dečjoj mašti. Svaka slikarska tehnika je dozvoljena i dobrodošla. Na kraju deca imenuju lika kog su sama izmislila i izgradila.
Osim što podstiče dečju maštu, “Iznebuha faca” zabavlja roditelje nesvakidašnjim rešenjima i pruža bezbroj tema za smeh i razgovor.
Autor: Mario Eterović, psiholog OMŠ “Josip Slavanski”
Izvor: Revolucya
Foto: Daiga Ellaby / Unsplash
