Anksioznost – ozbiljan, ali pobediv neprijatelj

Mladost je turbulentan period, pa su zato mlade osobe pod većim rizikom od anksioznih poremećaja. Sudar sa nesavršenim svetom, preterana očekivanja u školi i porodici izlažu ih razočaranjima i guraju ih u anksioznost.

A ona ne nestaje sama od sebe, već je treba ukrotiti i naučiti kako živeti sa njom.

O tome šta je anksioznost i kako se sa njom boriti, pričali smo sa Maksimom, koji je uspeo da je pobedi, kao i sa stručnjacima.

– Odrastati u srpskoj provinciji devedesetih značilo je gledati zabrinuta lica ljudi koji se, zatečeni situacijom u kojoj su se našli, bore za opstanak sebe i svojih bližnjih na sve moguće načine. Živeo sam u velikoj porodici, a kao prvo dete u generaciji i sa majčine i sa očeve strane odrastao sam okružen ogromnom ljubavlju i pažnjom sa svih strana. Samo, nažalost, u vreme rata, sankcija i velike neizvesnosti – počinje svoju priču za Original Maksim, jedan od brojnih mladih ljudi koji su na svojoj koži osetili kako izgleda borba s anksioznošću.

Svog prvog napada anksioznosti seća se upravo s početka osnovne škole. Imao je svega sedam ili osam godina. Te večeri pred spavanje pred očima su mu se opsesivno smenjivale situacije u kojima se jednog dana i sam bori za opstanak svoje porodice pod istim pritiskom kao njegovi roditelji.

– Obuzeo me je strah, osetio sam fizički pritisak u grudima i odjednom mi je bilo teško da dišem. Nisam uspevao da nađem izlaz niti rešenje, već sam samo osećao neviđen strah od nepoznatog. Ovog iskustva se i danas vrlo jasno sećam jer je isti osećaj nastavio i kasnije da me prati kroz život. Anksioznost se javljala, u manjoj ili većoj dozi, prilikom upoznavanja novih prijatelja, pri upisu srednje škole, fakulteta, a ja nisam znao kako da se nosim sa tim – priča Maksim krajnje iskreno, otkrivajući da je u prvih šest meseci radnog odnosa izgubio 15 kilograma jer mu je apetit bio skoro potpuno blokiran usled svakodnevnih napada anksioznosti, te dodaje da su kod njega često neosnovana i iracionalna stanja intenzivnog razmišljanja o budućnosti proizvodila sama od sebe nove scenarije i nove okidače.

Osobe sa anksioznim poremećajima mogu da nauče da žive sa anksioznošću i da je upešno kontrolišu tako da ne ometa njihovo svakodnevno funkcionisanje i ne narušava im kvalitet života

– Može se reći da je jedna anksioznost negovala, širila, pa i proizvodila drugu. Nekada su umele da deluju parališuće i ostave me u nemogućnosti da razmišljam o bilo čemu drugom.

Maksim napominje i da je verovao da se svi s vremena na vreme tako osećaju, te da na napade koje je imao ne treba posebno obraćati pažnju.

– U vremenu kada smo svi svakodnevno izloženi velikoj količini pritiska i stresa lako je steći takav utisak, zar ne? – zaključuje on, i otkriva da se u međuvremenu, kao i veliki broj njegovih vršnjaka, odselio iz Srbije u potrazi za boljim poslom i kvalitetnijim životom. Tada je shvatio da ima problem.

– U zapadnoj Evropi je nivo stresa na radnom mestu sveden na minimum. Navikavši na stare kolege koje su stalno pod pritiskom, u novom, znatno manje stresnom okruženju počeo sam da se osećam čudno. Novi prijatelji su takođe odavali utisak unutrašnjeg sklada i istinske ispunjenosti koja se odražavala na njihovom nasmejanom licu, čak i tokom nekih za mene stresnih situacija. Tada sam shvatio da bi možda trebalo da potražim pomoć psihoterapeuta. Želeo sam da budem kao oni, bezbrižan i zadovoljan svojim životom. Zdravstveno osiguranje mi je dodelilo prvog psihoterapeuta, ženu, koja je donekle razumela moj problem, ali nažalost, nije bila u stanju da mi na najbolji način pomogne. Savetovala me je da izbegavam izvore anksioznosti, ali nije mi pomogla da ih definišem i razumem. Posle nekoliko seansi, prekinuo sam terapiju, rekavši joj da ću biti u redu i da odatle mogu sam. I istina, bilo mi je malo lakše, osećaj anksioznosti se smanjio, ali nije nestao.

Prošlo je još dve godine i Maksimovo stanje se progresivno pogoršavalo usled novih okidača zbog problema u porodici koji su se pojavili i na koje nikako nije mogao da utiče.

– Postajalo je neizdrživo, noćne more su bile intenzivnije a produktivnost mi je bila na minimumu. Rešio sam da ponovo počnem s terapijom, ali sam tražio novog psihoterapeuta. Sa novim psihoterapeutom, takođe ženom, vrlo brzo sam uspostavio odličnu komunikaciju. Delovalo je kao da joj je bilo baš stalo da mi pomogne. Nakon otprilike šest meseci terapije, kroz mnogo iskrenih razgovora, seans, koje su se često završavale u suzama, došli smo do velikog zaključka. Svih prethodnih godina, pored uspeha na akademskom i poslovnom planu, nikada nisam uspeo dovoljno da razvijem osećaj da prihvatim i raspoznam svoje emocije, pogotovo one negativne. Nisam dopuštao sebi da budem iskreno tužan, niti ranjiv i bespomoćan, već sam racionalizacijom pokušavao da prikrijem osećanja povređenosti i tuge, pa su se neprocesuirane negativne emocije nagomilavale i eksplozivno ispoljavale u vidu anksioznih napada. Poslednja seansa bila je potpuno drugačija. Imao sam istinski doživljaj ozdravljenja i sam rastanak je bio jako emotivan. Priznala mi je da se prilično angažovala oko mog slučaja jer sam se razlikovao u velikoj meri od njenih svakodnevnih, zapadnoevropskih klijenata.

To je, priznaje on, bio ipak samo početak ozdravljenja jer je došlo vreme da sve što je naučio na terapiji primeni u stvarnom svetu.

– Trebalo je istrenirati se za to kada je pravi trenutak da se prepustiš osećanjima i kako to uraditi na pravi način. I to je trajalo još nekoliko meseci. Danas se osećam potpuno mentalno stabilno i po prvi put u životu sam sastavio godinu dana bez ikakvog, i najmanjeg anksioznog napada. Naučio sam da su sve emocije tu sa razlogom, da ih treba negovati i ceniti, čak i one negativne; da ih samo treba pustiti da budu tu i posle nekog vremena one same nestanu i zamene ih neke vedrije i lepše.

Za kraj, Maksim kaže da se nada da će njegova ispovest pomoći nekom ko se oseća kao što se osećao on skoro 20 godina.

– Niko ne zaslužuje da bude u tom vrtlogu nemira i zato je važno potražiti pomoć što pre.

Nezadovoljstvo ili anksiozni poremećaj

Njegova osećanja bila su u skladu sa njegovim stanjem jer je anksioznost zapravo neprijatno osećanje straha, zabrinutosti, uznemirenosti i iščekivanja da će se nešto loše desiti. I dok je određen nivo normalne anksioznosti koristan jer motiviše osobu da ulaže dodatni napor da bi prevazišla situaciju, postoji patološka anksioznost koja nas parališe. Ona se od normalne razlikuje po intenzitetu i trajanju anksioznosti.

– Za razliku od normalne anksioznosti, patološka anksioznost je simptom anksioznih poremećaja koji se mogu javiti u raznim oblicima i ispoljiti na razne načine. Osoba može da iskazuje više anksioznih poremećaja i za sve njih je zajedničko da izazivaju ogromnu količinu anksioznosti koju ona ne uspeva da kontroliše, što s vremenom narušava njeno svakodnevno funkcionisanje i kvalitet života – objašnjava Branislava Pavlović, klinički psiholog i psihoterapeut.

Ona ističe da su uobičajeni znaci anksioznosti nervoza, nemir i napetost, osećanje straha ili panike, ubrzan rad srca i ubrzano disanje i znojenje, osećanje slabosti ili umora, problem da se koncentriše ili misli na bilo šta drugo, kao i problemi sa spavanjem i stalan osećaj zabrinutosti. Osoba može da pokazuje više ili manje simptoma anksioznosti, u blažim i težim oblicima.

– Simptomi anksioznosti mogu da se jave u detinjstvu i mladosti, a nastavljaju da traju i u odraslom dobu. Mladost je uvek turbulentan period u kom dolazi do fizičkih, emocionalnih, psiholoških i socijalnih promena, pa su zato mlade osobe posebno osetljive i pod većim su rizikom od anksioznih poremećaja – ukazuje Pavlovićeva.

Za većinu mladih situacije kao što su javni nastup, polaganje ispita, sportsko takmičenje ili izlazak na sastanak izazivaju zabrinutost, uznemirenost i telesnu napetost. Zato je kod njih često teško razlikovati buran razvoj, razne promene ponašanja i uobičajena nezadovoljstva od različitih poremećaja, uključujući i anksiozne poremećaje.

Anksioznost i depresija idu ruku pod ruku

Veruje se da postoji više faktora i okidača anksioznih poremećaja, a to su genetska predispozicija, hormonalni status, osobine ličnosti, zdravstveni problemi i psihološki razvojni faktori, kao što su disfunkcionalna porodična sredina, nezadovoljavanje emocionalnih potreba, zanemarivanje i zlostavljanje.

– Preterana očekivanja u školi, vršnjačkoj grupi ili u porodici izlažu mladu osobu razočaranjima. Kada se suoče sa neuspehom i odbijanjem, kada se sudare sa nesavršenim svetom, nerealnim i prevelikim očekivanjima i spoljašnjim pritiscima, mladi ljudi zbog svoje preosetljivosti i nezrelosti mogu preterano da reaguju, pa vrlo često i razvijaju simptome anksioznosti – otkriva naša sagovornica, i dodaje da anksioznost i depresija često idu ruku pod ruku, pa tako veliki broj ljudi pati od kombinovanog anksiozno-depresivnog poremećaja.

Ukoliko se ne leči, anksiozni poremećaj s vremenom može da dovede do još ozbiljnijih komplikacija kao što su depresija ili drugi psihijatrijski poremećaji, zloupotreba supstanci, problemi sa spavanjem, socijalna izolacija ili problemi u školi i na poslu. Važno je znati i da anksiozni poremećaj ne nestaje sam od sebe, već se s vremenom pogoršava i komplikuje. Zato stručnom licu, psihijatru ili kliničkom psihologu treba da se obratite ukoliko osećate da ste previše i stalno zabrinuti, što ometa vaš posao, druženje ili porodične odnose, a vaši strahovi, uznemirenost i razdražljivost su takvi da ne uspevate da ih kontrolišete.

– Anksiozne osobe uglavnom duže vreme same pokušavaju da se nose sa svojim problemom. Obično pokušavaju ili da se bore s anksioznošću ili beže od svoje anksioznosti, što ih uvlači u začarani krug iscrpljujuće borbe i „straha od straha“. Osnovni savet anksioznim osobama jeste da prestanu da se bore ili beže od anksioznosti, već da je prihvate i postanu najbolje drugarice sa njom. Prihvatajući da ima problem i da od njega ne može pobeći i da on neće nestati sam od sebe, anksiozna osoba čini prvi korak ka ozdravljenju. Ono što još može da pomogne jeste redovna fizička aktivnost, uredna i zdrava ishrana, aktivan društveni život i podrška bliskih osoba – ističe Pavlovićeva.

Iako svi maštamo o životu bez strahova i napetosti, tako nešto, nažalost, nije moguće. Anksiozna osoba ne može da ima za cilj da živi bez anksioznosti jer je anksioznost u ljudskoj prirodi. Osobe s anksioznim poremećajima mogu da nauče da žive s anksioznošću i da je upešno kontrolišu tako da ona ne ometa njihovo svakodnevno funkcionisanje i ne narušava kvalitet života.

Lečenje anksioznih poremećaja zavisi od vrste, težine i trajanja samog poremećaja, kao i da li se on javlja sa još nekim problemom. Psihoterapija može da pomogne da osoba razume svoju anksioznost i da nauči načine kako da se nosi sa njom. Ukoliko je pak anksiozni poremećaj ozbiljniji ili nema poboljšanja tokom nekog vremena psihoterapije, psihijatar u tretman uključuje lekove, anksiolitike i/ili antidepresive.

Statistika

• U domovima zdravlja u 2017. godini 28 od 1.000 odraslih stanovnika imalo je dijagnozu neurotskih, stresogenih i telesnomanifestnih poremećaja.
• U 2017. u službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine četiri deteta na 1.000 dece uzrasta između 7 i 19 godina imalo je neki neurotski ili stresogeni poremećaj.

Žene dva puta češće od muškaraca pate od anksioznih poremećaja.

Podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“

• 23 odsto mladih ispoljava simptome depresije, a 33,5 odsto anksioznost, pokazali su rezultati istraživanja Univerziteta u Kragujevcu „Prevalencija i uticaj socioekonomskih faktora na nastanak depresivnosti i anksioznosti“ na uzorku od 1.940 studenata u Srbiji.
• Želja za uspehom, pritisak i visoka očekivanja za 29 odsto povećavaju verovatnoću da će se kod mladih pojaviti anksioznost.

U klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ na broj 011/36-36-462 od 14 do 15 časova svakog dana i praznicima moguće je dobiti savet o mentalnom zdravlju od stručnog lica.

U Srbiji ljudi krišom idu terapeutu

Svaka četvrta osoba u Srbiji u jednom periodu života suočena je s nekim mentalnim problemom, a situaciju dodatno pogoršava to što je odlazak psihijatru u našoj zemlji i dalje tabu tema.

– U Srbiji je još uvek sramota kad vas boli duša i ljudi gledaju da krišom odu terapeutu – izjavila je nedavno psihijatar Slavica Đukić Dejanović.

Prema njenim rečima, ono što je karakteristika modernog doba, pa i Srbije, to je da su anksioznost i depresivnost vrlo česte pojave. Ali nažalost, dešava se da ljudi ne idu lekaru, već slušaju savete prijatelja i komšija kako da ih prevaziđu, što svakako nije dobro rešenje.

Telesni simptomi anksioznosti

• mišićna napetost i pojačano znojenje
• drhtavica i knedla u grlu
• vrtoglavica
• telesna slabost
• ubrzan rad srca
• glavobolja i bolovi u stomaku
• problemi sa spavanjem.

Primer normalne, korisne anksioznosti: student oseća anksioznost pred ispit, to ga motiviše da još više uči, pa tako umanjuje mogućnost da padne ispit.

Primer patološke anksioznosti: student pred ispit oseća jaku anksioznost koja ga onemogućava da se koncentriše i da uči; tako biva blokiran strahom i ne izlazi na ispit jer izbegava neprijatnu ispitnu situaciju.

Pročitaj i: Čovek protiv mašine u poslovima budućnosti

Autor: Biljana Stefanović
Foto: Profimedia