Preopterećenost informacijama i monotonija tokom pandemije kovid-19 doveli su do toga da vaš mozak već zaboravlja trenutke koji su se desili tokom 2020. i 2021. godine.
Zabrana okupljanja, otkazivanje proslava, nestašica toalet papira, noćni aplauzi zdravstvenim radnicima, vakcine i još mnogo toga… Kao da su decenije prošle, a ne samo tri godine.
Kovid je poremetio svačiji život, ali je zaista promenio živote samo određenoj grupi ljudi: onima koji su izgubili nekoga usled kovida, zdravstvenim radnicima i onima koji pate od “dugog kovida”.
Ako niste među navedenima možete se smatrati srećnikom. Mnogi detalji koji su se desili tokom pandemijske godine verovatno će izbledeti zbog ograničenja koliko naš mozak može da zapamti.
Zašto zaboravljamo trenutke i događaje koji su se desili tokom pandemije?
Zaboravljanje je u neraskidivoj vezi sa pamćenjem.
“Osnovna pretpostavka je da svi stalno zaboravljaju sve. Zaboravljanje se podrazumeva”, rekao je za Washington Post Norman Braun, profesor kognitivne psihologije koji istražuje autobiografsko pamćenje na Univerzitetu Alberta.
Razumeti zašto zaboravljamo delove pandemijskog života, pomaže nam da na prvom mestu razumemo kako se nosimo sa sećanjima. Naš mozak ima najmanje tri faze, međusobno povezane: kodiranje, konsolidacija i pronalaženje informacija.
Kada se suočimo sa novim informacijama, mozak ih kodira promenama u neuronima u hipokampusu, važnom centru za pamćenje, ali i u drugim oblastima kao što je amigdala za emocionalna sećanja. Ovi neuroni otelovljavaju fizički trag pamćenja, poznat kao engram.
Veliki deo ovih informacija se gubi, osim ako se ne uskladište tokom konsolidacije, što se često dešava dok spavamo, čineći uspomene stabilnijim i dugoročnijim. Hipokampus u principu “ponavlja” memoriju, koja se redistribuira na neurone u korteksu za dugotrajno skladištenje informacija. I konačno, tokom preuzimanja memorije, neuroni u hipokampusu i korteksu se ponovo aktiviraju.
Sećanja nisu fiksna i trajna. Naša memorija podložna je promeni svaki put kada joj pristupimo i ponovo konsolidujemo. Ono čega se sećamo obično je prepoznatljivo, emocionalno opterećeno i smatra se vrednim obrade i razmišljanja u našim glavama nakon što se događaj desio.
Naša sećanja su usredsređena na naše životne priče i ono što je na nas lično najviše uticalo. Gledajući sa te neuronske strane, pandemija bi se činila nezaboravnom za sve. Bili smo svedoci istorijskog događaja, sa kakvim se većina ljudi nikada ranije nije susrela.
Monotonija i previše informacija ometaju pamćenje
Toliko toga se desilo da je našem mozgu bilo teško da kodira ogromnu količinu informacija koje smo morali da savladamo – obavezne maske, distanciranje, sve više obolelih, sve više smrtnih slučajeva, novi talasi, novi sojevi virusa… ko još pamti omikron, deltu i ostale podvrste?
“Čak i kada je reč o istaknutim emocionalnim događajima i događajima opasnim po život, što više toga imate, biće vam veći problem da ih sve pohvatate”, objasnila je psihološkinja Suparna Radžaram koja sprovodi istraživanje sećanja u vezi sa pandemijom. Ona dodaje da čak i njene kolege imaju poteškoća da se prisete nekih događaja.
Nova sećanja, koja se dešavaju u “običnom životu”, ometaju sećanja na ranije događaje. Novi događaji su istaknutiji i lakši za pamćenje jer je veća verovatnoća da ćemo o njima pričati i “uvežbavati” ih tako što ćemo ih više puta pamtiti i ponovo konsolidovati. Stres, nešto što je pandemija proizvela u izobilju, takođe ometa stvaranje uspomena.
Pročitaj i: Kako će veštačka inteligencija uticati na razvoj sveta posle Covid-19
Pored preopterećenosti novim informacijama, pandemija je donela monotoniju mnogima koji su bili prinuđeni na rad od kuće. Prosto, radili smo iste stvari iznova i iznova, a kada su događaji ujednačeni takođe ih je teško zapamtiti.
Ko još želi da se seća pandemije?
Još jedan razlog zašto zaboravljamo: kao društvo, mnogi ljudi jednostavno ne žele da se vraćaju na život u doba pandemije.
Ljudi imaju tendenciju da gledaju pozitivnije na budućnost nego na prošlost jer budućnost možemo da zamislimo na mnogo načina, u poređenju sa prošlošću, koja je fiksna.
Emocionalno dramatični događaji češće se pamte, ali čak i ta sećanja vremenom blede i menjaju se. Sećanje na prošlost je nešto što radimo u sadašnjosti, sa svim našim trenutnim emocijama, znanjem i stavovima. Ova realnost može da ima direktne implikacije na to kako se osvrćemo na kovid i kako smo orijentisani na budućnost.
Rizik od kolektivnog zaborava
Način na koji društvo odluči da obeleži pandemiju verovatno će uticati na to da li i kako će ona živeti u kolektivnom sećanju društva i šta će buduće generacije naučiti iz naših iskustava.
Dok roditelji svoje znanje i porodičnu istoriju prenose potomcima, ova sećanja traju samo dve ili tri generacije – možda znamo nešto o našim bakama ili čak prabakama, ali dalje od toga o porodičnom stablu ne znamo gotovo ništa.
Bez kulturnih artefakata – knjiga, filmova, muzeja – isto bi se moglo desiti sa sećanjima na pandemiju kovid-19. Za sada ne postoje zvanična trajna obeležja za pandemiju.
Foto: Anastasiia Chepinska, Lisanto 李奕良, Maksym Kaharlytskyi / Unsplash
