Istraživali smo fenomen popularnosti istorijskih serija kod nas, zbog čega one ovde nailaze na mnogo bolji prijem od onih modernije tematike, da li tako konstantno tražimo sebe, i teši li nas ili nas plaši identičnost problema koji se ciklično ponavljaju u našoj sredini.
Stiče se utisak da domaće televizije ne posustaju za svetskim trendovima kada je brojnost serijskog programa u pitanju. Samo od početka godine na ovdašnjim kanalima, što sa nacionalnom frekvencijom, što kablovskih, počelo je emitovanje neobično velikog broja serija kada je domaća produkcija u pitanju. Naravno, odmah su počela poređenja i komentari.
Serija „Pet“ na primer, emitovana na RTS, odvodi u jedan kriminalistički milje nekoliko junakinja, a da u pilot epizodi još nije ni jasno postavljena dramska radnja. Serija „Grudi“, rađena u crnogorskoj produkciji a emitovana odmah posle prethodno imenovane, bavi se uvek gorućim ženskim pitanjima o raku dojke kroz melodramsku radnju, vešto protkanu dokumentarnim sadržajem koji priči daje dublji značaj. Serija „Moja generacija Z“ s druge strane bavi se problemima mladih iz vrlo pitke pozicije, krajnje prikladne kako toj generaciji, tako i starijima od nje. I konačno, „Kralj Petar Prvi“, produkciono moćna istorijska drama, iznova je pokrenula pitanja verodostojnosti u odnosu na događaje na kojima se bazira.
Sve ove serije doživele su premijere u samo nekoliko dana i to na javnom servisu. Ekspanzija serijskog programa na svetskom nivou svakako je uslovila da se i kod nas ovoj formi pridoda veći značaj. Jer pomenute serije su samo deo ogromne ponude koju smo prošle godine imali – od sada čuvenih „Nemanjića“, toliko prokaženih, preko hvaljenih „Korena“, diskutabilnog „Jutro će promeniti sve“ i drugih, te sportske drame „Žigosani u reketu“, novih sezona „Ubica moga oca“ do standardnih dramoleta i sapunica, koje služe ničemu drugom no da popune programe televizija, jer se standardno računa na njihovu veliku gledanost.
U čemu je tajna serijskog programa? U svetskim okvirima, na Zapadu posebno, nesumnjivo je da je lutanje filma u savremenom dobu, što estetsko što produkciono, uslovilo prebeg kvalitetnih pisaca pre svega, a onda i reditelja, glumaca i snimatelja na male ekrane. Serije nude jednu sigurnost – snimaju se duže, što znači da su svi duže na platnim spiskovima; s druge strane, timovi ljudi ozbiljnije se bave sadržajem kako bi dramaturgiju svake epizode precizno procenili; glumci dobijaju još jednu publiku što nije nimalo zanemarljivo; a samo snimanje znatno manje košta no za bioskopski film, a efekti su vrlo često daleko veći. Jer među publikom i dalje je više onih koji radije ostanu kod kuće uz televizijski program od onih koji potroše vreme, energiju i novac za izlazak u bioskop… a oni koji ulažu novac u snimanje serije to i te kako znaju.
Kod nas, međutim, ono što krasi domaći serijski program zapravo je jedna vrlo interesantna činjenica – naime, i sportske serije kao što su „Montevideo“ ili „Prvaci sveta“, i istorijske poput „Nemanjića“, „Korena“ ili sada „Kralja Petra Prvog“ te nedavno i „Zaspanke za vojnike“, zapravo su osobena potraga za našim precima, čime se inače ovdašnji dramaturzi nisu mnogo bavili od finalnog konstituisanja naše države. Verovatno je bilo potrebno vreme da se oformi ta uvek potrebna distanca koja čini objektivnost, ili je prosto državno lutanje sa kojim smo se decenijama suočavali proizvelo tu opštu nacionalnu zbunjenost. Sa našom konstatacijom slaže se i Saša Radojević, scenarista, dramaturg, reditelj, filmski kritičar, pisac pa i urednik serijskog programa na RTS. Na naše pitanje da li su pomenute serije zapravo osobena potraga za precima, nakon decenija traženja nacionalnog identiteta usled konstantnog menjanja države, Radojević kaže: „Postoji zapravo potraga za idealnim pretkom bez čijeg pronalaska kolektivna svest ne može da bude konstituisana u jednom narodu. Deluje kao da je idealni predak kod nas identifikovan u epohi građanske utopije, prelaza iz dvadesetih u tridesete godine 20. veka – serijali o fudbalu i ekranizacije literature Mir Jam – a serije koje pominjete su pojedinačni slučajevi ispunjavanja istorijskih i kulturalnih zadataka. One ostaju bez dubljeg ukorenjenja, jer ne sledi niz drugih dela koja će da potvrde važnost fokusa na neku od tih epoha“.
Baš kao što su se nekada, u vremenima VHS kaseta, gledale serijske adaptacije romana Tolstoja ili Dostojevskog da bi se izbeglo čitanje obimne lektire za školu, sada domaće serije nude svoje verzije događaja iz prošlosti, što bi moglo da olakša pripremanje lekcija iz istorije. Time autori nose određenu odgovornost kada je u pitanju stilizacija onoga što se zaista dogodilo, ali isto tako, sasvim su i svesni činjenice da istorijske serije govore zapravo mnogo o nama samima. „Pogotovo u perspektivi kada će neki istorijski događaji u našoj svesti biti pohranjeni na osnovu slika predočenih u televizijskim serijama“, slaže se sa nama Saša Radojević. „Takođe, suočavanje sa prethodnim vremenima kroz ovakve sadržaje ukazuje nam na identičnost problema koji se ciklično ponavljaju u našoj sredini. Na primer, rascepljenost između Istoka i Zapada, konzervativnosti i grčevite modernizacije koja uz mnogo napora iznedri gorke pobede. Kao i stalni otpor malih ljudi, ma koliko uzaludan, silama koje su puno snažnije od njih.“
Ipak, ostaje jedna gorka činjenica – neki sadržaji vapili su prosto za drugačijom izvedbom, do koje nije došlo. Nemanjići su, recimo, bili onoliko citirani zbog grešaka, nespretnosti, površnosti i promašenosti u kojima su se gotovo utrkivali sami sa sobom iz epizode u epizodu. A zamislite samo da je postojala hrabrost da budu potpuno drugačije izvedeni, kao porodica sa zmajevima, koja se suočava sa natprirodnim bićima, u paralelnim univerzumima, a da iza svega stoji istorijski kontekst. Time bi čak i onolike omašenosti bile opravdanije. Ali čini se da ovde i dalje ne postoji dovoljno hrabrosti da se jednom sadržaju pristupi ekscentričnije, da se uđe u izvođački eksperiment, što sve češće rade autori serija na Zapadu, naročito za striming kanale. U kojoj meri naše serije uopšte prate svetske trendove i da li su za vreme u kojem nastaju ipak zadovoljavajuće?
„Gledalačka potreba za serijalnošću mnogo je duža nego što to signaliziraju periodične pomame“, veli Radojević. „Svi mitovi se suštinski zasnivaju na serijalnosti, pa tako i naša narodna epika. Iako je i istorija rezultat procesa identičnog onom kako nastaje fikcija, i za takvu istoriju potrebno je izboriti se. Samo, tu postoji mala igra vezana za to koja sredina ima pravo na istoriju, a koja je predodređena za folklor i mitologiju. Ulazak u domen istorijskog postavlja se, dakle, kao preduslov fundiranja prošlosti iz koje bi se onda, kao i u mnogim drugim zemljama, moglo upuštati u fantastiku.”
I šta bi onda bila priča kao savršena za buduću istorijsku seriju? Pominje se već da će u godinama koje slede biti adaptirani drugi romani Dobrice Ćosića nakon ogromnog uspeha „Korena“, no koja je to priča neispričana za istorijsku seriju, a ima ogromnog potencijala u svetskim okvirima? Radojeviću se čini da je zbog sistematskog glorifikovanja Rimske imperije potpuno zanemaren domen igranih serija vezanih za istorijske događaje u Atini, u vreme Perikla, Sokrata, Platona, Aristotela… „Ne tako davno je otkriveno da su boje građevina u tadašnjoj Atini bile puno raskošnije od onih, vremenom ispranih, koje sada mogu da se vide na Akropolju. Grčka je kolevka civilizacije, ali se od nje za filmove i televizijske serije prevashodno uzima (pseudo)mitologija, a manje demokratija, filozofija i umetnost“, zaključuje on.
Bilo mitologizovano ili ne, sasvim je sigurno da ćemo iz svetskih lekcija vezanih za serijske programe još mnogo morati da učimo. Neki od primera tamo viđenih zaista su vanserijski. Mnoge domaće serije spram njih izgledaju poput pionirskih koraka, ponekad i nespretno izvedenih. Ipak, činjenica da postoji i ovde ogromno interesovanje za serije, što gledalačko što produkcijsko, te da se oseća izvestan napredak u odnosu na ono što je ranije kao serijal potpisivano, daje nadu da ćemo možda i u nekoj ne tako davnoj budućnosti gledati neku priču iz naše istorije u stilu „Igre prestola“ recimo.
Tekst: Dragan Jovićević
Foto: Promo
