Nebojša Radović se 2012. godine iz Srbije otisnuo u San Francisko jer je osetio da su njegova interesovanja prevazišla okruženje u kome se nalazio. Kako sam kaže, učenje ga pokreće, a velikim promašajem smatra to što je sebi dozvolio da godinu dana ništa ne nauči.
Nebojšu sam znala po njegovom onlajn imenu – Eniac mnogo pre nego što sam ga upoznala lično. Naš prvi susret desio se na događaju Pecha Kucha u Novom Sadu, kada je Nebojša Radović predstavio svoj projekat Arigato, čiji je cilj bio prikupljanje pomoći za Japan, koji je te 2011. godine bio pogođen razornim zemljotresom i cunamijem. Mladom kreativcu, koji je, između ostalog, suosnivač satiričnog sajta Njuz.net, za ovih sedam godina život se potpuno promenio – napustio je Srbiju i živi i radi u San Francisku.
Sa Nebojšom smo se sreli tokom njegovog odmora u Srbiji, kada smo, između ostalog, pričali o razvojnom putu koji je prošao, planovima za budućnost, kao i o tome na šta je u životu najviše ponosan.
Gde je i kako počeo tvoj razvojni put?
– Odrastao sam u Ivanjici, gde sam završio osnovnu i srednju školu. Imao sam tu sreću da budem deo jednog sjajnog odeljenja u osnovnoj školi koje je iznedrilo nekoliko doktora nauka i iz kog su ljudi danas u više od 10 zemalja širom sveta. Oni su prepoznali u nama takmičarski duh dosta rano i nisu nas štedeli, a nama je sve to nekako lakše palo jer nas je bilo mnogo. A onda sam dobio kompjuter i obrazovanje je malo palo u drugi plan jer sam postao opsednut internetom i činjenicom da iz nekog tamo naselja pored Ivanjice ja imam pristup celom svetu. To je i bio razlog da upišem Fakultet organizacionih nauka, koji je sjajna škola za nekog poput mene koga interesuje sve i svašta. Na FON-u sam i shvatio da mene više interesuje biznis nego programiranje, ali da mi poznavanje obe strane daje veliku prednost na tržištu, tako da sam se vrlo rano fokusirao na poslovnu primenu interneta.
Nakon školovanja ovde, upisao si Hult International Business School u San Francisku. Zašto si otišao baš tamo?
– Mislim da je to kombinacija sreće i toga što me je kopkalo da se oprobam na većem tržištu. Problem s kojim sam se suočavao u tom trenutku je bio taj što je moja radoznalost da probam nove stvari prevazišla okruženje u kom sam se nalazio. Desilo se to s Ivanjicom i Beograd je bio logičan korak koji nikada nisam verovao da ću preskočiti. U tih osam godina desilo se toliko toga – vodio sam Furku, koja je bila jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji početkom 2008. godine, radio u Adrija mediji kao jedan od prvih onlajn marketing menadžera u Srbiji, bio jedan od pionira social media marketinga u regionu. A onda sam osetio da se rast malo usporio, a stagnacija je jedan od mojih najvećih strahova. Učenje me pokreće, volim da znam sve, iako znam da to nit je dobro nit je moguće. A dozvolio sam sebi da godinu dana ništa ne naučim.
U isto vreme neke stvari jednostavno ne možete da naučite ni da ih dočarate ako ih ne doživite. Ako učite španski jezik, verovatno je najbolje da to radite tamo gde je španski maternji jezik. Ako se bavite modom, verujem da treba da odrastate i učite u Parizu ili Milanu. Lokacija je sve, i ako želim da se bavim onlajn biznisom, shvatio sam da je verovatno najbolje da iskustvo stičem tamo odakle on velikim delom potiče – u Americi, Silicijumskoj dolini.
A onda su se karte poklopile i na scenu je stupila sreća. Desilo se da me je Hult, škola koju sam završio, angažovao da ih promovišem u jugoistočnoj Evropi. Kao rezultat te saradnje usledila je i stipendija koju sam dobio za studiranje na njihovom kampusu u San Francisku.
Naš obrazovni sistem te uči da apstrahuješ, da razlikuješ bitno od nebitnog i iz knjige od par stotina strana učiš samo one stvari koje su ti potrebne da položiš ispit. To malo očvrsne ljude, nauči ih da se snalaze, što je veoma korisna veština u životu
Možeš li da povučeš paralelu između obrazovnog sistema ovde i tamo. Koje su sličnosti, a koje najveće razlike?
– Dosta je drugačije, ali treba imati na umu i da su poslovne škole drugačije od osnovnog obrazovanja. U slučaju Hulta fokus je na dve stvari: na međunarodnom okruženju, gde studirate sa ljudima iz preko 100 zemalja i na učenju kroz iskustvo. Na taj način vi i nemate osećaj da toliko mnogo učite (kao što je slučaj kod nas), a opet mnogo toga naučite. Razlog fokusiranja na međunarodno okruženje je taj što se svet otvorio i ljudi su mobilniji nego ikada, i to će biti sve izraženije. Raditi sa Kinezima, Indijcima i Amerikancima u istom timu je neprocenjivo jer su kulturološke razlike velike i jedini način da to razumete i naučite jeste kroz iskustvo. To, recimo, nama i te kako fali jer smo mi dosta homogeno društvo i nemamo priliku da radimo s različitim nacionalnostima tokom školovanja.
S druge strane, ja sam jako zahvalan i našem školstvu na tome što me naučilo da učim. Koliko god učenje kroz iskustvo bilo dobro, nekad nije loše zagrejati stolicu. Domaći sistem te uči da apstrahuješ, da razlikuješ bitno od nebitnog i da iz knjige od par stotina strana učiš samo one stvari koje su ti potrebne da položiš ispit. To malo očvrsne ljude, nauči ih da se snalaze, što je veoma korisna veština u životu. Šteta je samo što je jedna od posledica takvog pristupa to da je naše školovanje dosta neefikasnije i traje u proseku mnogo duže nego što bi trebalo.
Nekoliko godina radio si u “Nordeusu”, kompaniji koja je u Srbiji sinonim za uspeh. Koje su najvažnije lekcije koje si tamo naučio?
– “Nordeus” je apsolutno sjajna kompanija koja mnogo brine o svojim ljudima, što je retkost u ovoj industriji. Većina kompanija se fokusira na brojeve poput prihoda i profita, a zaposleni su samo alat da se do toga dođe. ,,Nordeus” ima taj luksuz da je firma u vlasništvu ljudi koji tamo rade, a ne investitora, i oni se ne fokusiraju na kratkoročne ciljeve, već trče maraton i znaju da su za velike stvar potrebni zdrava atmosfera i sjajni ljudi koji vole svoj posao. Oni to već imaju, a na nama je sad samo da sačekamo i vidimo šta sledeće veliko spremaju.
Kako se srpska gejming industrija kotira u svetu?
– Jako je teško pričati o srpskoj gejming industriji jer mi imamo svega nekoliko kompanija koje su aktivne na svetskom nivou. Međutim, ljudi iz industrije i te kako znaju za “Nordeus”, “Mad Head Games” ili “Eipix” kao deo evropske gejming scene koja je dosta dominantna na svetskom nivou i može se reći da je uspešnija od američke.
Mi imamo talentovane inženjere koji su globalno kompetentni i sjajne dizajnere, ali da bi proizvod bio prepoznat na tržištu, potrebno je više od toga – dobar tajming i da su usluge koje se nude globalno primenjive
Radio si i u manjim i u većim sistemima. Gde se više pronalaziš i koje su prednosti, a koje mane i jednih i drugih?
– Definitivno se bolje snalazim u manjim sistemima, što je donekle posledica toga što dolazim iz evropske škole gde se ljudi nužno ne specijalizuju, već vole da probaju i rade više stvari odjednom. Mali sistemi su ujedno i agilniji i često inovativniji, zbog čega su na radaru velikih kompanija koje žele da ih kupe i integrišu u svoj sistem.
Veliki sistemi, sa druge strane, zahtevaju specijalizaciju i dobar deo vremena odlazi na borbu da ono na čemu radite ljudi primete i razumeju koji je benefit vašeg rada. Zbog toga su velike firme dosta sporije od manjih, ali njihova veličina i pristup kapitalu to nadomešćuju. Brzina takođe nije uvek najvažnija metrika koja se prati jer su za neke veće projekte potrebni vreme, novac i nivo specijalizacije, što jedino velike firme mogu da priušte. Zbog toga ćete retko videti male firme koje izbacuju igre poput “Fornite”, koja je trenutno jedan od najvećih globalnih fenomena.
Gde radiš sada i čime se tačno baviš?
– Trenutno živim u San Francisku i radim u gejming kompaniji N3TWORK. U pitanji je sjajan tim iskusnih profesionalaca koji su nakon prodaje prethodne kompanije za 400 miliona dolara odlučili da pokrenu novu firmu i dodaju svežu krv – nas par mlađih ljudi koji imamo iskustvo u kategorijama koje nisu postojale pre pet ili deset godina. N3TWORK se za ovih 18 meseci, koliko sam tamo, povećao tri puta i sigurno je jedna od najbrže rastućih kompanija u industriji.
Koliko poznaješ srpsku startap scenu? Vidiš li nekog ko bi mogao da dostigne ili prestigne uspeh ,,Nordeusa”?
– Nažalost, poznajem je manje nego dok sam bio ovde, ali pokušavam da održim kontakt sa scenom preko Startita i udruženja Serbian Entrepreneurs. Olakšavajuća je okolnost ta što živim u San Francisku, koji je tehnološki centar sveta, tako da imam priliku dasretnem puno ljudi koji posećuju grad i hoće da se upoznaju sa ljudima iz naših krajeva.
Što se tiče uspeha, mislim da je u ovom trenutku to više pitanje sreće nego znanja. Mi imamo talentovane inženjere koji su globalno kompetentni i sjajne dizajnere. Međutim, to nije dovoljno. Potrebno je da proizvod bude prepoznat na tržištu, da je tajming dobar i da su usluge koje se nude globalno primenjive. Gejming je sjajan zato što je industrija zabave slična svuda, za razliku od finansija recimo, gde svaka država ima svoje regulative.
Gde vidiš svoju karijeru dalje? Planiraš li da ostaneš u SAD, držiš li se San Franciska ili imaš neke druge planove?
– Ne verujem u planove toliko jer se sve dosta brzo kreće i teško je bilo šta planirati. Zasad mi je super u San Francisku i ostaću tu dok nam ne dosadi ili dok se ne ukaže neka bolja prilika. Takođe, nisam od onih koji odbacuju opciju povratka, ali za tako nešto je potrebno da se poklopi dosta stvari.
Sebe više vidim u malim sistemima jer dolazim iz evropske škole gde se ljudi nužno ne specijalizuju, već vole da probaju i rade više stvari odjednom, a ti sistemi su i agilniji i vrlo često inovativniji
Na šta si u svojoj dosadašnjoj karijeri najviše ponosan?
– Privatno, i dalje sam najviše ponosan na projekat Arigato, koji smo radili 2011. godine radi prikupljanja pomoći Japanu, koji je tada pogodio cunami. Razlog zbog čega sam posebno ponosan na ovaj projekat nije toliko novac koji smo prikupili koliko zajednica koja se kreirala oko tog projekta i priča koju smo uspeli da napravimo tokom tih par nedelja. Iako je prošlo sedam godina od tada, većina ljudi i dalje sa zadovoljstvom nosi majice i priča o celoj akciji.
Profesionalno, mislim da sam ponosan na to što sam bio deo tima koji je tokom 2015. i 2016. godine bio zaslužan za rast tada po prihodima dve najveće aplikacije na Gugl i Epl platformama. U tom periodu bili smo najveći mobilni oglašivač na svetu, a reklame za igru “Mobile Strike” našle su se i na dva vezana Superboula (Super Bowl), što je neki vrhunac koji možete da dostignete u svetu oglašavanja. Superboul je najgledanije i najskuplje sportsko dešavanje u Americi i samo sekund oglašavajna na Superboulu košta više od 150.000 dolara.
Verovatno si jedini čovek na srpskom internet nebu o kome niko nikada nije rekao ružnu reč i čiji uspeh niko nikada nije ni pokušao da ospori. A to je ovde gotovo nemoguće. Koja je tvoja tajna, čime se to zaslužuje?
– Ne znam koliko je to istina, ali ako jeste, verovatno je zbog toga što iskreno verujem u to da morate dati da biste dobili i da ne postoji drugi način da napredujete i rastete. Blog, doduše neredovno, pišem već 14 godina. Ne znam ni sam koliko sam predavanja održao i sa koliko sam kompanija s naših prostora pričao jer volim da pomognem ako imam vremena. Sve polazi od toga da ljudi imaju najbolje namere, samo je kontekst taj koji nedostaje. Zbog toga većina nas nekako refleksno beži od toga da svoje vreme troši bez konkretne nagrade. A to je pogrešno, jer vodi u to da sve gledamo kroz novac i vrlo često zbog neke brze zarade izgubimo potencijalno mnogo veću nagradu. Novac ne treba da bude prioritet, već posledica rada.
Tekst: Ivana Stanišić Bokić
Foto: Goran Srdanov
