Preduzetnički duh je talenat kao i svaki drugi – veoma je važan ukoliko želite da se ozbiljno bavite biznisom, ali bez njegovog negovanja i ozbiljnog rada sve ostaje samo na talentu.
Milovan Milić ovo je shvatio na vreme, pratio je taj impuls koji ga je pokretao da uvek ide dalje, a imao je i sreću da je njegova porodica verovala u njega i u njegove ideje koliko i on sam, te su mu pomogli da njegova karijera uhvati zamah i dođe do toga da sa 32 godine vodi globalnu kompaniju Devtech sa sedištem u Velikoj Britaniji, koja se bavi razvojem softvera i IT usluga, a u Srbiji zapošljava preko 120 ljudi.
Još u srednjoj školi Milovan je počeo da gradi svoju karijeru, a već sa 18 godina postao je CTO (Chief Technology Officer) u holandskom servis-provajderu SolidHost. Kada se našao na prekretnici i morao da odabere da li će nastaviti da se razvija na poslovnom polju ili će pauzirati da bi završio fakultet, rešio je da napusti studije – i to se za njega pokazala kao ispravna odluka.
Priča o početku njegovog poslovnog uspona sjajna je motivacija i inspiracija onima koji žele da započnu svoj posao, a nikako da se usude. A toga kako je još kao dete otkrio i razvijao svoj preduzetnički duh rado se seća.
– Moj put je bio pomalo čudan. Kao klinac, sa pet godina sam dobio svoj prvi računar Commodore 64. Ljubav na prvi pogled. Ujedno sam išao i u slikarski atelje i sa šest godina imao sam par svojih radova na nekakvoj izložbi. Jedna od mojih slika je tada prodata za 20 maraka (moja mama, prosvetni radnik, u to vreme, zlatnih devedesetih, imala je mesečnu platu dve marke). Brao sam i prodavao višnje na ćošku ulice, izvodio mađioničarske trikove i prodavao ih drugarima u školi… Smišljao sam kreativne načine da zaradim džeparac, od kog sam gotovo religijski kupovao “Svet kompjutera”. Već u osnovnoj školi sam znao da želim da se bavim računarima, iako nisam imao blagu ideju šta bi to tačno moglo da znači. Upisao sam gimnaziju jer sam imao jednu fantastičnu zamisao – da odem na razmenu đaka u SAD, tamo završim srednju i upišem koledž. Međutim, materijalna situacija u kući je bila u najmanju ruku problematična. Mama je bila i ostala car, ali ja sam ubrzo shvatio koja su ulaganja potrebna za tu moju Ameriku i blago se deprimirao. Tada se postavilo pitanje: Šta ćeš raditi sa gimnazijom ako ne uspemo da finansiramo fakultet? I nekim čudom sam završio u medicinskoj školi nakon uavršenog prvog razreda gimnazije i položene razlike u predmetima. Najbolja odluka u životu! Škola mi nije iziskivala poseban moždani napor, te sam uspevao da upijem znanje na časovima i dobijem sasvim okej ocene a da knjigu maltene nisam otvarao kod kuće. A kod kuće, naravno, računar i ja. Tokom srednje škole sam preko interneta upoznao još nekoliko fanatika za računare poput mene. Tokom letnjih raspusta bismo svaku noć, bez izuzetka, provodili u jednom internet-kafeu u Subotici. Moji vršnjaci su tada izlazili u kafiće i klubove, mi smo igrali Warcraft, Counter Strike i učili kako radi Linux i serveri. Ljudi koji su slabo šta znali o računarima mislili su da su internet-kafei sjajna investicija, pa su drugara i mene angažovali da postavimo mrežu i konfigurišemo sve računare, a potom da ih i održavamo. Pravio sam tad i neke veb-sajtove i zarađivao sam i na taj način. Prelomni trenutak je bio u trećem razredu srednje, kada sam pronašao neki privatni IT fakultet u Beogradu na kom je godina koštala 3.000 evra. Nakon razgovora sa roditeljima, shvatio sam da ni u teoriji ne postoji mogućnost da mi finansiraju život i fakultet u Beogradu, pa sam smislio da krenem da radim i pokušam da uštedim, i to sam i uradio. Tokom celog četvrtog razreda srednje radio sam od ponedeljka do nedelje svakog dana u jednoj holandskoj kompaniji preko interneta. Tu sam ujedno imao i prva iskustva sa građenjem novog startapa, razrađivanjem biznis modela itd. Kada sam upisao faks, zapitao sam se posle prvog semestra šta ja radim tu i ubrzo potom ga i napustio da bih se fokusirao na karijeru. Druga najbolja odluka u životu!
Kako je izgledao tvoj put od ideje do prvog velikog uspeha?
– Veliki uspeh je, prema mom mišljenju, veoma relativna stvar. Ali sećam se, kao dvadesetogodišnjak, nakon višegodišnje saradnje sa Holanđanima, počeo sam da radim s Amerikancima i tada sam čvrsto rešio da ću jednog dana imati svoju kompaniju. Već iduće godine upoznao sam par Engleza na nekoj konferenciji u SAD i krenuli smo da razrađujemo jedan koncept koji je tada bio poprilično nov – da tvoj računar na poslu bude uvek u Cloudu (Cloud se 2007. nije još tako ni zvao) i da svim svojim aplikacijama za rad možeš da pristupiš preko interneta i nastaviš svoj posao gde god da se nalaziš. Godine 2008. osnovali smo kompaniju u Londonu, a ja sam nekim čudom uspeo da ubedim mamu da podignem kredit i stavim porodičnu kuću pod hipoteku. I taj novac, uz ušteđevinu koju sam prikupio od rada, investirao sam u tu firmu i u ideju. I baš te godine desila se i famozna finansijska kriza, tajming nam je bio „sjajan“. Prve dve godine je bilo poprilično teško, usled krize smo sporo potpisivali nove klijente, a i sam Cloud je bio poprilično nov trend. Posle tri godine uveliko smo stali na noge i kao multimilionska kompanija dobili spoljnu investiciju, da bi nas već sledeće, 2012. godine, kupio jedan engleski telekom. Imao sam tada 26 godina i možda tri meseca nakon akvizicije već sam imao novu ideju koju sam krenuo da realizujem – Devtech.
Kada posmatramo tuđe uspone, često nam deluje da im se uspeh desio munjevitom brzinom. A koliko je zapravo potrebno za uspeh preko noći?
– Možda i postoje ti uspesi preko noći, ali bi oni mogli da se svrstaju u statističku grešku, a ne u pravilo. U mom slučaju, to je prvenstveno podrazumevalo istrajnost, puno, puno rada i puno, puno živaca.
Dobra ideja, mnogo rada, sreća – koliki procenat svake od ovih komponenti garantuje uspeh u poslu, ukoliko za tako nešto uopšte postoje garancije, i da li postoji još nešto u toj jednačini što nedostaje?
– Ne postoje garancije. Postoje sjajne ideje koje su bile potpuni promašaj, postoje loše ideje koje su imale sjajan uspeh. Treba početi i onda ne odustati kada postane teško. Determinacija i upornost iznad motivacije.
Sada vodite dobro poznatu kompaniju koja se bavi pružanjem IT usluga i razvijanjem softvera. Devtech ste osnovali 2012. godine. Koliki put ste prešli od tada i gde ste sada?
– Put je pun trnja, kako to obično i biva. Ali za ovih šest godina uspeli smo da napravimo jednu zdravu priču u Srbiji. Fokusirani smo na znanje – upijanje novog znanja i širenje postojećeg. Radimo sa klijentima iz preko 20 država sa pet kontinenata i rastemo iz godine u godinu. Trenutno imamo kancelarije u Novom Sadu, Beogradu i u Londonu, širimo se u Toronto, Meksiko i na istočnu obalu SAD. Ono što je meni najvažnije – imam sjajan tim ljudi i gradimo sjajnu priču – u Srbiji gde se, kako kažu, „ništa ne može“.
Koji su vam dalji planovi za budućnost? Da li ste fokusirani samo na Devtech ili planovi idu i dalje?
– Zasad mi je Devtech definitivno u prvom planu. Ove godine sam lansirao i prikupio kapital za novu startap kompaniju Matter365, čiji je cilj da olakša kompanijama kolaboraciju između zaposlenih i klijenata uz pomoć Clouda. Takođe, imam želju da u Srbiji pokrenem neprofitnu organizaciju koja će se baviti promocijom nauke i pomagati osnovnim školama. U svakom slučaju, ideja ne manjka.
Kada posmatrate domaće tržište, kakva je vaša procena, koliko je iskorišćen naš potencijal kada je IT u pitanju?
– Srbija ima sjajnu priliku da ostavi ozbiljan pečat na globalnoj IT sceni. To može da se dogodi ako se više fokusiramo na razvijanje naših softverskih rešenja koja ćemo onda plasirati svuda u svetu. Izrael je odličan primer toga kako nije samo Amerika mesto gde uspevaju startap IT kompanije. To može da postane i Srbija.
Postoje li šanse da se taj procenat uspešnosti poveća i na koji način je to moguće uraditi?
– Potrebno je više znanja o biznisu. Imamo sjajne inženjere i tehničke stručnjake, ali nam nedostaje taj biznis deo. Kroz Devtech želim da dam svoj doprinos srpskom IT-u tako što smo ove godine kreirali Devtech inkubator – koncept gde prikupljamo ideje unutar kompanije i van nje i pomažemo u razvijanju biznis modela, pravljenju inicijalnih koncept rešenja i u lansiranju same startap kompanije ukoliko na tržištu postoji prilika.
Vratimo se ponovo na vaše početke. Da li ste i u jednom trenutku pomislili da nema šanse da uspete? Da li ste imali plan B?
– Naravno. Bilo je nekoliko situacija za ovih mojih 16 godina rada u kojima sam pomislio da neće biti pozitivnog ishoda. Imao sam plan B, plan C, plan D… ali fokus je ostajao na planu A, svaki put bih se maksimalno fokusirao. Ponekad bih korigovao inicijalni plan shodno fidbeku tržišta i ne bih posustajao.
Gledajući ljude oko sebe koji (ne) uspevaju, šta vas je iskustvo na ličnom primeru naučilo? Da li je vera u sebe zarazna?
– Apsolutno. U Srbiji je možda najveći problem, čak veći od partijskog zapošljavanja i ostalih stvari koje čujemo, taj naš famozni srpski spekticizam. Svi su skeptični u vezi sa svim, a da stvar bude još gora – skeptični su i u vezi sa samim sobom. Vera u sebe definitivno jeste zarazna i treba nam što više priča o uspesima u Srbiji (a ima ih!) da bi se i ostali ljudi pokrenuli.
Koji je vaš savet onima koji tek počinju svoj poslovni put, na šta i kako da se pripreme, na šta da zaborave i na koga mogu da se oslone?
– Put građenja uspešne kompanije je često težak i često usamljen. Budi spreman da se osloniš isključivo na sebe, svu ostalu eventualnu pomoć i podršku ne treba da očekuješ. Ako se desi, sjajno, gledaj na to kao na bonus poen. Pokušaj da ignorišeš srpski skepticizam; mnogi će tvoju ideju u startu osuditi na propast. Rad, rad i rad. Nemoj odustati čak i kada se osetiš kao da žvaćeš staklo – a osetićeš se tako. U jednom trenutku sve će delovati previše teško, ali nemoj odustati. I da – uslovi da se započne realizacija ideje nikada neće biti savršeni. Manje su bitni detaljan petogodišnji biznis plan i detaljna analiza tržišta. Samo počni već jednom. Pokreni se.
Tekst: Ivana Stanišić Bokić
Foto: Oliver Bunić
