U godini za nama kao da smo svi proživeli po nekoliko života; u isto vreme bila je i najkraća i najduža godina ikada. Dušan Petrović je u njoj prošao pravi rolerkoster, i kroz veoma teške privatne trenutke, ali i veliki poslovni napredak i uspeh, te na kraju 2020. kaže da je zadovoljan. I šta god da mu se dešavalo, nekoliko stvari bile su konstantne – njegov široki osmeh, pozitivan pogled na svet i gotovo zarazna energija koju širi oko sebe.
Već godinama unazad Dušan Petrović veoma uspešno gradi karijeru modnog fotografa, pokrenuo je i svoj modni brend „Pozitif”, prepoznat je kao influenser, a ove godine oprobao se i kao voditelj Youtube šoua „Balkan Top Star”.
O svemu ovome smo sa Dušanom vodili razgovor za Original u 3 sata ujutro, kada je konačno završio rad u studiju.
Na kraju smo 2020. godine koja, kada se gleda „spolja”, deluje kao godina prekretnica za tebe. Da li je tako i „iznutra”?
Ova godina je definitivno za sve nas bila veoma specifična i mislim da smo svi neke situacije proživeli prvi put. Da mi je neko pre godinu dana rekao da ćemo, na primer, svuda nositi maske – a to je banalna stvar – ne bih mu verovao.
U martu, kad je počelo, plašio sam se i mislio: „Kako li ćemo izdržati?” Ne mogu da kažem da mi je ova godina bila prekretnica, jer sam se ponašao kao što se i inače ponašam, imam pozitivan stav koliko god mogu, tako da sam se trudio da i iz 2020. izvučem maksimum i mogu slobodno da kažem – zadovoljan sam kako je meni prošla.
Kada sve sabereš i oduzmeš, da li je bilo više dobrih stvari?
U poslednje vreme pričam s majkom i ona ume da me pita: „Da li si ti zaboravio svoju bolnicu u junu i koliko ti je bilo loše?!” Ali ja i inače u životu sve loše stvari vrlo brzo zaboravim. Kad me pitaju, na primer, da li sam na silu pozitivan, odakle mi tolika pozitiva, ne znam šta da odgovorim.
Uvek sam na stvari gledao pozitivno, uvek sam iz svake situacije izvlačio najbolje, tako da se bolnice više i ne sećam. Sećam se samo lepih trenutaka i zato sa sigurnošću mogu da kažem da je za mene u ovoj godini, hvala Bogu, bilo mnogo više lepih stvari.
Poznat si po širokom osmehu i vedrom duhu, i većina tvojih pratilaca na društvenim mrežama (čiji se broj takođe ove godine gotovo udvostručio), ali i ljudi koji te znaju privatno tvrde da im ulepšavaš dan. Da li je to zaista tvoje „prirodno stanje”?
Kao što sam donekle nagovestio u prethodnom odgovoru, to jeste moje prirodno stanje. Možda to sad zvuči malo prepotentno, ali uvek sam u društvu ja bio taj koji je pokretao na akciju, bilo to igranje žmurke, vožnja rolera, pevanje na ulici, igranje policajca i lopova – to je bila popularna igra dok sam ja odrastao (smeh).
Uvek sam voleo da budem ja taj koji pokreće neku lepu stvar. Ta pozitivnost na društvenim mrežama, i to što ljudima prenosim pozitivnu energiju i motivišem ih, to definitivno radim nesvesno. Kad me pitaju kako sam uspeo, volim da kažem da sam samo postojao, živeo kako inače živim i radio stvari kako ih i inače radim. Ljudi su to prepoznali. Zato mi je mnogo drago kad mi neko kaže: „promenio si mi način razmišljanja, promenio si mi život, pokrenuo sam se zbog tebe”. Puno mi je srce tada. Nemam utisak da me toliko ljudi prati na društvenim mrežama, pa kad mi neko tako nešto kaže, uvek se iznenadim.
Ipak, tokom ove godine prošao si kroz veoma izazovan period, neko vreme si proveo i u bolnici. Da li si uspevao u tim trenucima da zadržiš vedar duh i pozitivne misli i na koji način?
Više od polovine vremena koje sam proveo u bolnici, nažalost, bio sam van svesnog stanja jer sam imao veoma visoku temperaturu. Kad temperatura pređe 40, nije vam ni do čega i ne osećate ništa, tako da neću da lažem – jesam bio loše i plakao sam tu noć kad sam išao u bolnicu.
Prvi put u životu sam se stvarno uplašio, nisam znao šta me čeka, imao sam gušenje i nisam znao kuda sve to vodi. Ali sam zato poslednjih pet–šest dana u bolnici danonoćno gledao „Prijatelje” na Netflixu i slušao muziku. Postoje tri–četiri pesme koje me, sad kad ih čujem, vrate u taj period. Tih poslednjih dana, kad mi je bilo bolje, muzika me je zaista lečila, kao i „Prijatelji”, koje gledam i sada kad sam zdrav.
Pola tog perioda u bolnici mi je bilo strašno, jer nisam bio pri sebi, a drugu polovinu, kad sam bio bolje, nisam proveo kukajući. Naravno, daleko od toga da sam uživao, ali rekao sam sebi da je to prilika da se stvarno opustim i da je prioritet da se izlečim. Dakle, jesam bio pozitivan.
Robna marka koju si pokrenuo pre dve godine, „Pozitif”, takođe je doživela ekspanziju pred kraj 2020. Lansirao si novu liniju i interesovanje je bilo toliko da je čak i sajt „pao”. Da li te je iznenadilo takvo interesovanje i da li si uspeo brzo da konsoliduješ „redove” i poslovanje prilagodiš potražnji?
Jao – počeo sam odgovor s „jao”, sve vam je jasno. Ta kampanja je krenula veoma spontano. Kada sam s ljudima s kojima sarađujem na „Pozitifu” seo i kad smo počeli da pravimo moodboard – šta ćemo raditi, kako ćemo stići, da li ćemo stići, da li ćemo slati PR pakete – na samom početku nismo ni imali spisak ljudi koji će reklamirati, oni su dolazili nekako spontano.
Puno mi je srce što su se svi odazvali i podržali me, moje kolege s posla. Volim da kažem „kolege”, iako se neko bavi pevanjem, neko glumom, neko influensom, ali ipak smo svi u istom poslu. Jako mi je drago što su se svi oni odazvali bez dileme, svi su prihvatili ovo oberučke. Da li sam očekivao ovakav uspeh? Neću da budem lažno skroman – očekivao sam.
Jesam, jer smo uradili zaista dobru priču i interesovanje je bilo veliko još dok smo izbacivali najave. Tog dana kad smo „pustili” sajt, toliko sam se zbunio zato što je „pao”! Zvao me je čovek koji nam radi sajt i rekao da za sve vreme koliko se time bavi nikad nije video tako nešto.
Vraćam se opet na ono što sam već pomenuo – nisam svestan ničega. Kad mi neko priđe na ulici, ili kad vidim da toliko ljudi lajkuje moje fotografije, piše mi, naručuje moje proizvode, zapitam se da li je to moguće i da li su to uopšte stvarni ljudi. Ne mogu da verujem da me toliko njih prati i podržava. Odziv jeste bio veliki, ali uspeli smo da se izborimo s njim. Porudžbine su malo kasnile jer ih je bilo toliko mnogo, ali privodimo sve kraju i mnogo sam srećan zbog toga.
Proslavio si se kao fotograf, radio si za mnoge medije, sa velikim brojem poznatih ličnosti, ali i za brojne kampanje. Reklo bi se da znaš recept za uspeh. Da li bi ga otkrio?
Moj recept za uspeh je veliki trud, veliki rad, velika želja i neodustajanje. I strpljenje! Kad kažem strpljenje, ne mislim da treba da sedneš, ne radiš ništa, i budeš strpljiv, čekaš svoj trenutak. Tvoj trenutak je sada. Sad, ovog trenutka, pravo je vreme da se pokreneš, da počneš da radiš nešto, kreneš o nečemu da razmišljaš, a strpljenje je potrebno dok radiš, trudiš se i – uspeh će doći.
Dakle, opet kažem – ja sam samo radio svoj posao, živeo taj posao, živim ga i dan-danas, volim ga svim srcem, uživam u svemu što radim. Svaki moj projekat, sve moje fotografije, svaki moj potez rađen je iz dubine duše i punim srcem. Vera, trud, rad, energija – i uspeh vam je zagarantovan.
Sada se, osim kao fotograf i ime iza modnog brenda, vodiš i kao influenser. Kakav je to uticaj koji bi voleo da preneseš na druge?
Kod mene je sve osim fotografije krenulo spontano, a opet sam to sve – pevanje, influens, „Pozitif” – nekako privukao. Ja reč „influenser” inače ne volim. Kad za mene kažu da sam influenser, naglašavam da sam prvo fotograf, a svojim radom sam doprineo tome da me ljudi zaprate i da mi veruju.
Mnogo mi je drago što su komentari ispod mojih fotografija i videa upravo ono o čemu smo malopre pričali – ljudi u meni pronalaze inspiraciju i ja ih teram da rade i da veruju u sebe. Tako da, ako moram da se vodim kao influenser, onda mi je drago što baš tako utičem na druge.
A ko je najveći „influenser” u tom životu?
Mislim da to već svi znaju – najveći influenser u mom životu je moja majka, Biksi. Imao sam tu sreću da me je podržavala cela porodica – otac, majka, tetka, deda, baba, sestra – i nikad nisam nailazao na neki negativan komentar s njihove strane.
Ali moja majka je bila tu uz mene i za mene od samog početka. Podržavala je sve što radim, ali to nikako ne znači da je uvek mislila da je njeno dete najbolje i da sve najbolje radi. Ona je samo videla koliko ja volim fotografiju i da mi ona stvarno ide, čvrsto je verovala u svaku moju odluku, savetovala me, kao što me i danas savetuje. Zaista mi je influenser u tom smislu da ja želim na taj način sutra da odgajam svoju decu.
Šta najviše zameraš sebi?
To što ne znam da kažem „ne”. I dalje često imam utisak da sam na početku, a to ljudi onda koriste. Želim svima da učinim, pa čak i po cenu da sebi naškodim, što nije dobro i nikome to ne bih savetovao. Ali dobro je to što sam svestan ovog svog problema, i cilj mi je da na njemu radim u narednoj godini.
Kada se osvrneš dve decenije unazad, šta bi poručio malom Dušanu?
Malog Dušana bih tako zagrlio – iako on, kao i ovaj veliki, ne voli da se grli; ne znam zašto, ali ne volim da iskazujem emocije. Tako bih ga zagrlio, pružio mu podršku i rekao da samo nastavi ovim putem. Da uživa, da se možda malo više opusti, i to je to. Podržao bih ga u svemu jer je sve uradio kako treba.
Koja je najvažnija lekcija koju nosiš iz 2020?
Definitivno da je zdravlje sve, da je porodica sve, i da su naš mir i sreća sve na ovom svetu. To ne može da se kupi. Volim da kažem da mi je najlepši trenutak ove godine bio u karantinu, zato što sam bio u Kragujevcu sa svojom porodicom, sa psima, uživao u svakom trenutku, upijao zrake sunca, slušao muziku. Shvatio sam da je to, u stvari, bogatstvo: da budeš tamo i imaš sve te ljude oko sebe.
Tekst: Anja Stanišić
Foto: Dalibor Danilović
