„Skinula sam pravničku odoru i dopustila sebi razigravanje na planu toga kako sebe doživljavam. Danas imam kratku kosu, nosim patike uz formalne pantalone, a tempo posla mi je takav da sam počela ozbiljno da razmišljam o tome kako provodim svoje slobodno vreme“, kaže Kristina Radovanović, menadžerka u kompaniji Wolt.
Kristina Radovanović je devojka koju su svi videli u advokaturi, a ona se vešto uklapala u tu sliku. Bila je jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji na Pravnom fakultetu. Odmah po završetku studija se zaposlila u jednoj od naših najvećih advokatskih kancelarija. Pokazuje mi fotografiju iz tog perioda – duga ravna kosa, košulja, ozbiljan stav i direktan pogled. Ispred mene tog podneva sedi razigrana mlada žena, sa dozom ozbiljnosti i profesionalizma, ali nasmejana i toplog pogleda. Šta se dogodilo da Kristina Radovanović iz advokatske kancelarije postane Kristina Radovanović koja je učestvovala u dovođenju Wolt visokotehnološkog servisa u industriji dostave hrane kod nas?
„Forma advokature je takva da podrazumeva višečasovni rad na kompjuteru i oštru preciznost u pogledu formalnih stvari“, priča Kristina. „Za mene kao početnika je bilo najmanje živog kontakta sa ljudima, pregovaranja, konfliktnih situacija na suđenjima, zastupanja klijenata na sastancima, a meni kao da je baš takve dinamike nedostajalo već tako rano tokom karijere. Tako sam shvatila da bih želela da radim dinamičniji posao, a to je otprilike i sve što sam znala kad sam krenula da pretražujem poslove po LinkedInu. Bila mi je potrebna velika hrabrost da priznam sebi da, bar u tom trenutku, ne želim više da se bavim advokatskim poslom. Ovo je bilo posebno teško jer su svi, uključujući i mene, nekako to očekivali od mene. To je onaj trenutak kad imate osećaj da se tu, da ste postigli taj neki cilj koji ste sebi zadali, ali vas mori ideja da to nije to, da to nije ono što stvarno želite.“
Dostava se možda čini kao jednostavna i opšte poznata stvar, ali se zapravo radi o kompleksnom logističkom procesu
Kako si došla do realizacije i šta je bilo potrebno na tom putu?
Sve je počelo sa praćenjem oglasa za posao na LinkedInu. U februaru prošle godine sam naletela na „Wolt“, firmu koja u tom trenutku nije postojala u Srbiji, a koja je tad oglašavala poziciju menadžera za odnose sa restoranima. Privukla mi je pažnju jer su tražili nekoga ko poznaje lokalnu ugostiteljsku scenu. Nakon što sam poslala CV i motivaciono pismo, puno sam razmišljala o tome kako bi rad za takvu kompaniju izgledao. Tako se rodila ideja da napravim prezentaciju o lokalnoj ugostiteljskoj sceni i da je pošaljem dirketno, otpozdravljajući njihovoj ideji da donesu takav servis u Beograd. Ubrzo je usledio poziv na ručak od Olija Risanena koji se ispostavio za moj prvi krug intervjua za pomenutu poziciju i na kraju doveo do toga da postanem prva zaposlena Wolta u Srbiji.
Šta se onda desilo, kako je došlo do finalne pozicije?
U narednim mesecima se nastavio proces zaposlenja i prolazak kroz brojne krugove intervjua. Oli me je pozvao kako bi mi rekao da su spremni da počnu otvaranje tržišta u Srbiji i da me pita da li bih mogla da dođem u Helsinki na trening za zaposlene. U tom trenutku ja prihvatam ponudu za posao i stiže mi na mejl predlog ugovora o radu od firme koja tek što se pravno osnovala u Srbiji, uz avionsku kartu za Helsinki. Po pristizanju u Helsinki, brzo sam zažalila što nisam ponela kišobran – pljuštala je kiša, a ja nisam jela ništa od tog jutra. Kad sam stigla u hotel, počela sam da razmišljam o tome kako da dođem do hrane a da ne pokisnem u potpunosti. Možda da naručim preko Wolta? Hranu sam dobila za manje od pola sata i sve vreme sam mogla da vidim na mapi gde je moja porudžbina i šta se s njom dešava. Tad sam samo još snažnije poželela da to iskustvo donesem i kod nas.
Kako je tekao proces otvaranja tržišta u Srbiji od tog trenutka? Koji su bili tvoji zadaci?
U narednom periodu sam živela na relaciji Beograd-Zagreb. U Zagrebu sam pomagala u svemu što je bilo potrebno da bi se tržište otvorilo, uz to da sam najveći deo vremena provodila tražeći restorane za partnerstvo sa Woltom. Launch Zagreba je bila prilika da učestvujem na otvaranju jednog tržišta, pre nego što ću isti proces ponoviti i u Beogradu. Pošto nisam mogla da dopustim sebi da sedim besposlena u Beogradu dok se ovdašnje tržište ne otvori, preuzela sam na sebe sve administrativne stvari koje su zahtevale lokalnog čoveka na terenu. Mesecima sam radila sama uz pomoć iz centrale u Helsinkiju, prvenstveno u komunikaciji sa Matijasom Nordstromom, koji je bio launcher za Srbiju. Radila sam za taj neki budući cilj, za tim koji tek treba da se pridruži i priču koja tek treba da počne. Na kraju, posle svih administrativnih peripetija koje prate početak poslovanja, nabavljenih usluga za kancelariju, premeravanja prostora kako bih opremila praznu kancelariju za desetoro ljudi, usledilo je i priznanje – Matijas mi se na prvoj timskoj večeri u Beogradu u zdravici zahvalio i uz smeh rekao da sam i sama praktično bila launcher za Srbiju. Malo je reći da sam bila počastvovana njegovim komentarom, ali ni to ne može da se meri sa osećajem zadovoljstva i ponosa koji čovek oseti kad shvati da je uspeo da stvori nešto praktično ni iz čega. U tom smislu bih svakome preporučila ovakvo iskustvo – malo je vrednijih veština i spoznaja nego kad čovek nauči i shvati kako da se osloni na sebe i da izvuče svoj maksimum.
Bila mi je potrebna velika hrabrost da priznam sebi da, bar u tom trenutku, ne želim više da se bavim advokatskim poslom
Šta je bila tvoja najveća motivacija u ostvarenju posla koji sada obavljaš?
Moja motivacija prilikom otvaranja tržišta u Beogradu je bila da donesemo sugrađanima korisničko iskustvo za koje sam znala da bi im se dopalo i da bi im olakšalo svakodnevicu, što smo na kraju kao tim i uspeli. Takođe, konstantan susret sa izazovima koji su mi delovali kao planina je nešto što me je vuklo napred. Počevši od opremanja kancelarije, života između dva grada, prvih sastanaka sa restoranima, preispitivanja, sticanja prodajnih veština, ostvarenja zadatih prodajnih ciljeva… Sve ovo mi je došlo sa jedva 25 godina i zahtevalo je drugačiji set veština nego onaj koji se tražio u advokaturi iz koje sam došla. O stepenu odgovornosti i naporu koji je svako od članova beogradskog tima poneo na svojim plećima nema ni potrebe da govorim. Zato smo danas ponosni na obavljeni posao.
Prema Setu Godinu, ono što obično nedostaje nisu nove ideje, već volja da se one realizuju. Kako mladi u Srbiji mogu da pronađu volju da realizuju svoje ideje?
Treba da znaju da ostvarivanje ideja, uprkos nekom opštem doživljaju stvari, nije nemoguće i da je bezmalo svaki problem, ma kako on izgledao, moguće rešiti. Treba da znaju da su problemi normalan deo svakog procesa, bio on poslovan ili ne. Ono što na kraju dana pravi razliku jeste istrajnost u rešavanju problema, čak i kada pomislite da vam je svega dosta i da biste najradije odustali. Volja velikim delom ide iz vizije, vizije o tome šta želite da postignete. Ako možete da vidite kako izgleda cilj, bar u obrisima, to je verovatno dovoljno da vas vodi dalje u proces. Ne morate sve da isplanirate i sasvim je okej da sto puta promenite mišljenje o tome šta je ta vizija tokom procesa.
Šta je veći izazov: strategija ili izvršenje?
Izvršenje je na prvi pogled veći izazov od strategije, ali je svakako najveći izazov stalno adaptirati i strategiju i izvršenje u skladu sa okolnostima koje se stalno menjaju. U startapu ovo posebno važi – celo tržište i firma mogu da se promene za nedelju dana.
Pročitaj i: Stefan Milenković: Da biste ustanovili budućnost, pogledajte prošlost
Kada bi mogla, šta je to što bi svakoj mladoj osobi dala na putu ostvarenja snova?
Šta god da je to na šta ste fokusirani trenutno, pogledajte širu sliku i promenite rok posmatranja na srednjoročni ili čak dugoročni. Nekad smo ophrvani situacijom u kojoj se trenutno nalazimo, pa previdimo da je njen značaj relativno mali kad se šira slika uzme u obzir. Plodovi rada često ne dolaze brzo, nego tek nakon više meseci. Zbog ovoga, proces rada ume da iznenadi sa plodovima koji nam deluju neočekivano. I budite hrabri i istrajni! Nemojte da se bojite da idete neutabanom stazom – utabana staza je ionako stvorena u drugim prilikama, od strane drugih ljudi, i u drugačijem sistemu od današnjeg. Nemojte da mislite da sumnja nije morila i druge ili da drugi nisu imali probleme u ostvarenju svojih ciljeva. Sumnja i problemi su normalan deo svakog procesa i tako ih treba i razumeti. Ono što na kraju pobeđuje jeste istrajnost u rešavanju svakog problema koji iskrsne na putu kao cilju, kao i istrajavanje uprkos konstantnom preispitivanju. S druge strane, slušajte sebe. Ako se stalno javljaju iste sumnje, možda je vreme da zastanete i zapitate se da li je sumnja osnovana i da li treba promeniti pravac. Mudrost bi verovatno bila znati kako da se napravi razlika između ova dva.
Tekst: Jasmina Stojanović
Foto: Privatna arhiva
