U Muzeju savremene umetnosti u toku je retrospektivna izložba Marine Abramović koju možete pogledati do 20. Januara 2020. godine. Beograd je poslednja stanica Izložbe ”Čistač„ posle Stokholma, Humlebuka, Osla, Bona, Firence i Toronta, ima poseban značaj jer simboliše povratak umetnice u grad u kojem je rođena, nakon 44 godine, kada je poslednji put ovde samostalno izlagala.
Radi boljeg razumevanja same umetnice, njenog koncepta umetnosti i same izložbe predlažemo da pre posete izložbi Čistač svi uradimo domaći – bolje upoznamo Marinu Abramović.
Porodica i poreklo
Rođena je 30. novembra 1946. u partizanskoj porodici. Njeni roditelji Vojo Abramović i Danica Rosić bili su aktivni učesnici Narodnooslobodilaške borbe. Postoji priča da su se upoznali tako što je general Abramović zatekao majora Danicu dok leži u snegu obolela od tifusa. Popeo je na svog konja i odveo na sigurno mesto gde se oporavila. Nekoliko godina kasnije Danica se vraća na front i zatiče Voju među ranjenicima. Njegova rana je krvarila, Danica je donirala svoju krv i ovaj put ona njemu spasila život. Međutim ova filmska priča o rađanju ljubavi na ratištu i spašavanju života nije predstavljala garanciju za uspešan i skladan brak u budućnosti. Nakon Drugog svetskog rata oboje su postali visokopozicionirani Komunisti. Majka je sredinom šezdesetih bila direktor Muzeja revolucije u Beogradu.
Zbog neskladnog braka njenih roditelja, i velike posvećenosti karijerama, Marina je do šeste godine živela sa bakom. Život sa duboko religioznom bakom i puno vremena provedenog sa njom u crkvi ostavilo je velikog traga.
“U ovoj sredini sam naučila i tri jako važne stvari. Prvo, od bake sam naučila sve o spiritualnosti, jer sam kao devojčica često odlazila u crkvu sa njom. Od oca sam naučila sve o hrabrosti, a od majke sam nasledila vojnu disciplinu. Kombinacija te tri stvari me je učinila jakom i spremnom za svet, tako da na mom putu nije bilo prepreka.”
Patrijarh srpski Varnava i Marina Abramović su u srodstvu po majčinoj liniji. Marinina pobožna baka je bila udata za brata patrijarha srpskog Varnave (1930-1937).
Kada je imala šest godina, rodio se njen brat Velimir Abramović ( danas univerzitetski profesor u penziji i jedan od najvećih poznavalaca opusa Nikole Tesle na našim prostorima). Tada je vraćena u porodicu, i po njenim rečima nastupio je nesrećni deo njenog detinjstva.
Majka
U svojim intervjuima Marina Abramović često je govorila o strogoj i rigidnoj majci koja je nametala strogu disciplinu i kontrolu, čak sve dok Marina nije napustila roditeljski dom sa 29 godina. U njenom detinjstvu, odrastajući pored takve majke sve je bilo ekstremno. Majka je nikada nije poljubila, pod izgovorom da je ne bi razmazila. Branila joj je da se igra da vršnjacima jer je imala je fobiju od bakterija i bolesti. Nametala je mnogo pravila, sve je moralo biti u savršenom redu. Čak je i bananu prala vodom i deterdžentom, kazala je umetnica.
U jednom od intervjua ispričala je da je nasrećnijih godinu dana njenog detinjstva bio period koji je provela u bolnici. Svi su brinuli o meni i niko me nije kažnjavao. Uprkos nesrećnom detinjstvu oca predstavlja kao nacionalnog heroja, oko čega se mnogi ne slažu sa njom, pa čak ni njen rođeni brat.
U Beogradu je studirala od 1965. Godine na Akademiji likovnih umetnosti, a postdiplomske studije završila u Zagrebu. Već na početku svoje karijere Marina je počela da šokira publiku i javnost svojim performansima.
roditelji Marine Abramovic 
cetvorogodisnja Marina sa ocem
Performansi
Performans sa dvadeset noževa izvela je 1973. Godine na festivalu u Edinburgu. Inspirisana ruskom igrom sa noževima, zabadala je noževe između raširenih prstiju. U ovom performansu sebi je prvi put nanela lakše telesne povrede. Svaki put kada bi nožem povredila šaku, uzimala bi drugi.
Sledeće godine, 1974. u dvorištu Studentskog kulturnog centra u Beogradu izvela je performans sa zapaljenom petokrakom, koja je svemu dala politički ton. Ovaj put je osim osude tadašnje vlasti rizikovala i sopstveni život. Obilazeći oko zapaljene zvezde u vatru je bacala isečenu kosu i nokte, a potom ušla unutar zvezde i legla na pod. Zbog nedostatka kiseonika Marina je izubila svest i zamalo se ugušila. Kada je publika shvatila da Marina ne glumi, perfomans je prekinut, a Marina spašena.
Još ekstremniji performans „Ritam 0” izvela je u Napulju na poziv Studija mora. Ovoga puta direktno je uključila publiku. Pre početka ostavila je uputstvo: “Postoje 72 predmeta na stolu koja možete koristiti na meni po želji. Ja sam objekat. Tokom trajanja performansa, ja preuzimam punu odgovornost. Trajanje: 6 sati”. Među predmetima su bili vekna hleba, parfem, ruža, makaze, ekseri, metak i pištolj… U početku učesnici iz publike su opreznije reagovali na izazov, pisali su po njenom telu, polivali je vodom, dodirivali… Međutim u drugom delu, stvari su se otele kontroli. „Počeli su da me seku po vratu, da piju krv. Nosili su me okolo, postavili me na sto, raširili noge, i stavili nož između,” ispričala je kasnije umetnica. Bilo je samo pitanje trenutka kada će neko pokušati da iskoristi pištolj i metke. Kada je do toga došlo, galerista je uspeo čoveku oteti pištolj iz ruku.
Amsterdam
Godine 1969. Marina napušta Beogradu potrazi za publikom koja će prepoznati i vrednovati njenu umetnost. Odlazi u Amsterdam odlazi bez pozdrava, faktički beži od kuće. Majka je prijavila njen nestanak policiji. Međutim kada su čuli da kćerka ima 29 godina, odbijaju za njom potragu. U Amsterdamu pronalazi novu slobodu, sa kojom u stvari nije znala šta da radi. Koliko god da je mrzela kontrolu kod kuće, političku i porodičnu, shvata da jedino tako ume da funkcioniše. Tada stvara sopstveni sistem discipline, po kojem funkcionišu njeni performansi, do dana danas.
Ulaj
U Amsterdamu upoznaje Ulaja nemačkog umetnika, sa kojim će zajedno stvarati tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Najpoznatiji njihov zajednički performans je hodanje po Kineskom zidu. Osam godina je bilo potrebno da bi dobili dozvolu za taj performans. Najpre je zamišljen tako da oboje krenu sa različitih krajeva zida, jedno ka drugom, i kada se sretnu na sredini venčaju. Međutim, kada su konačno dobili dozvolu od kineskih vlasti, njihova veza je već bila okončana. Ipak, nisu želeli da odustanu. Tako je nastao čuveni performans u kojem su se nakon susreta na Kineskom zidu, rastavili zauvek. Za umetnicu ovo je bilo izuzetno bolno iskustvo, jer je Ulaj tada već čekao dete sa drugom ženom. Sledeći put su se sreli tokom performansa „Umetnik je prisutan” 2010. godine u Njujorku.
Marina i Ulaj rođeni su istog dana.
O deci
Interesantan je njen stav o tome da muškarci imaju uspešnije karijere od žena u svetu umetnosti, jer žene žrtvuju posao radi dece i porodice. Smatra da bi deca bila velika prepreka za njenu umetnost. Po sopstvenom priznanju, imala je tri abortusa tokom života.
izvor naslovne fotografije: msub.org.rs
