Iako ju je javnost upoznala kao balerinu, Jovana Mirosavljević je mnogo mnogo više od toga. Osim što celog života pleše na sceni, ona se jednakom gracioznošću kreće i kroz svet glume, mode, ali i kroz preduzetničke vode, čemu je u poslednje vreme najviše posvećena.
Više od tri decenije Jovana Mirosavljević pleše, modom se bavi više od dvadeset godina, a poslednjih sedam je i preduzetnica. Hrabro se suočava sa svim preprekama, a jedna od najvećih desila joj se početkom ove godine, na koju su se potom nadovezale već svima poznate okolnosti – ipak, ona se brzo konsolidovala i iz svega izašla sa novim lekcijama i spremna za nove uspehe. O svim svojim poslovnim putevima Jovana je pričala za magazin Original.
Iako ste gotovo od rođenja znali čime ćete se baviti i od detinjstva ste balerina, takođe ste i glumica, model, stilista… Kako sve te uloge prilagođavate sebi i postoji li još neka koju želite, a do sada je niste „odigrali”?
– Ja sam po profesiji balerina i to je moje primarno zvanje; od mog prvog časa baleta prošle su skoro 34 godine. Imala sam mogućnosti i sreće da dođem u dodir i sa drugim profesijama kojima sam jednako ozbiljno pristupala te i u modi sad već imam staž dug dvadeset i nešto godina, i to je dugo bila moja omiljena sekundarna profesija.
Gluma je sastavni deo baleta i jedan veliki deo naše profesije, ali ja sam opet i tu imala sreće da se nađem u dosta ozbiljnim situacijama i projektima koji nisu imali veze sa baletom već zaista sa dramskim predstavama, serijom, filmom. Gluma je nešto za šta će mi uvek biti pomalo žao jer nije bilo vremena da se i time bavim ozbiljno. To su specifične profesije, a posebno balet, vrlo isključiv i vremenski ograničen. Možda kad bih živela još nekoliko života.
Sve su to povezane stvari i sve su jednako deo mene. Definitivno bih volela još malo da se pozabavim glumom… Uloga koja mi je bila izozovna, ona koja nije bila u opisu mog dosadašnjeg profesionalnog života je uloga preduzetnika, i nju učim svakog dana.
Šta je to što se može ispričati plesom lakše i lepše nego rečima?
– Hmmm… Iz moje vizure, gotovo sve! Pokret i govor tela uvek više pokazuju nego reči i upravo to je ono što odaje i najbolje „glumce”. Pokret, čini mi se dolazi pre reči, telo prvo i iskreno odreaguje. Sa rečima najčešće imamo vremena da razmislimo, smislimo i spremimo ono što želimo da kažemo; sa pokretom nije tako… Što se izražavanja na sceni tiče,tanka je linija. Važno je ono što stoji iza svakog pokreta jer je u protivnom to puka pantomima i kretanje; koliko god tehnika bila dobra, prazna je bez onoga što neko nosi u sebi.
A koju priču pričate svojim stilom?
– Stil je sve, kako se nosiš, kako govoriš, šta govoriš, kako se ponašaš i ophodiš u životu, poslu, sa ljudima… Važno je imati stila u svemu. Mislim da je, iako često tvrde suprotno, baš stil nešto što nije pitanje ukusa – standardi su vrlo jasni.
Postoje li dani kada Vam se ne pleše i kako ih prevazilazite?
– Čini mi se da nisu postojali dani kada mi se ne pleše. Postojalo je mnogo dana kada sam bila suviše umorna da bih plesala ili uopšte radila bilo šta, dani kada mi se činilo da neću uopšte ustati. Balet je veoma težak sport, iziskuje mnogo vremena, napora, podrazumeva mnogo povreda, bolova, najčešće ne mari ni za prehladu, ni grip, ni povredu, emotivne probleme…
Turneje su najteže. Strane kompanije u kojima sam najčešće radila imaju turneje čak po nekoliko meseci godišnje i to mi je u početku bio šok, i izazov za organizam u odnosu na gostovanja koja su kod nas bila ređa i kraća. Putuješ svakog dana nekoliko sati, šminkaš se, probaš, igraš, voziš još nekoliko sati, spavaš tek tri–četiri sata i ujutru sve ponovo, i tako mesecima… Ipak, znam da zvuči kao kliše – i jeste, ali je zaista tako – kada uđeš u baletsku salu sve to ubrzo nestaje i uvek se osećaš bolje kada ipak odeš tog dana na vežbe, probu… Mi smo naštelovani tako da stalno prevazilazimo sebe, svoja tela i sve spoljne uticaje. Mesto na kom se definitivno sve zaboravlja je scena i trenutak kada se digne zavesa. Ponekad kažem – čim kane prvi znoj, lakše je, tu si i ne postoji ništa drugo.
Šta je najveći izazov sa kojim se kao umetnik susrećete?
– Mislim da je svakom umetniku svaki dan izazov, svaka uloga, proba, predstava, kritika, a opet je to deo svakodnevice i našeg izbora, te to zapravo ne doživljavaš kao izazov. Rekla bih da je u našoj zemlji izazov uopšte preživeti kao umetnik, pitanje osnovne egzistencije. Nije sjajna situacija po institucijama, ni umetnički ni finansijski; ne da nije sjajna, nego je ispod svakog nivoa. Bilo bi dobro da je ispunjen bar neki kriterijum, a idealno – svi.
Kada zamišljate svoj idealan svet, kako on izgleda i koliko se poklapa sa ovim u kom živite?
– Uh, suviše mi je apstraktno ovo pitanje. Ono što mogu da kažem je da sam donedavno uspevala da živim samo u svom svetu koji sam krojila tako da meni bude idealan, naravno, uvek svesna svega oko sebe, međutim to je sve manje moguće. Previše se toga događa, a daleko je od idealnog ili uopšte popravljivog.
Na koji način je ovaj izazovan period uticao na Vas i postoji li nešto pozitivno što ćete iz ove godine poneti?
– Uticao je na sve nas jednako i verujem da su sve reakcije bilo koga od nas bile legitimne i dozvoljene. Ja osećam da sam se snašla, organizovala, pregurala. Jednim delom za to je zaslužan naš baletski odgoj, koji ja često u šali nazivam vojnim. Ja sam jednostavno kroz život i posao naučila da malo toga sme da me boli, da mi smeta, da me „baca”, mi uvek zategnemo punđu, nabacimo najveći osmeh i nastavimo dalje, od povreda, razočaranja, neuspeha, pandemija… Brinula sam i još uvek brinem, nedostaju mi ljudi, nedostaju mi moji ljudi koje ne mogu da vidim, nedostaje mi fizički dodir, zagrljaj, nedostaje mi posao, pozorište, malo više bezbrižnosti. Ipak, i ovo će proći i svi ćemo biti jači i bolji. Zapravo, sada kada je pri kraju, vidim da mi je osećaj o ovoj godini veoma pozitivan, u svemu sam uživala više, grlila jače, pozornije slušala, više pitala, bolje pamtila.
Već godinama uspešno vodite dva biznisa i početkom godine prošli ste kroz velike poslovne promene, a onda se desila pandemija. Da li se stvari ipak vraćaju na normalu, ili bar približavaju onom gde biste želeli da budu?
– Imam dve prodavnice. Jedna se zove „Backstage Dance Store” i bila je prva prava prodavnica profesionalne baletske i plesne opreme kod nas, a postoji već sedam godina. Moj drugi biznis je concept store „Jevremova25”, koji vodim već četiri godine i koji se bavi modom iz regiona, vrlo je EX–YU orijentisana, bavimo se sporom modom i u pitanju je concept store u punom značenju te reči – imali smo modni deo, izložbeni, bar i restoran na jednom mestu. Početkom godine morala sam da se preselim u drugi prostor i to je bilo dosta stresno i neočekivano i bez korone, za koju nismo znali da dolazi. Morala sam da zatvorim, pronađem novi prostor, uselim se i sredim ga i sve se to realizovalo 3. marta, a onda svi znamo šta se desilo već kroz nekoliko dana. Tu sam mislila da je sve gotovo i da nema šanse da se iz toga ikada iščupam, međutim krajem maja smo uspeli da se vratimo na kolosek i počnemo normalno da radimo, i sada je sve okej… u zadatim okolnostima. Ono čime se kroz „Jevremovu” bavimo nisu puka moda i šoping i zato za to uvek postoje prostor i publika – to je više lifestyle priča.
Koliko je hrabro na ovim prostorima otisnuti se u preduzetničke vode? Kako Vi plivate u njima?
– Kada sam pre sedam godina počinjala nisam imala pojma šta radim, imala sam samo dobar osećaj i puno pitanja za sve koji su želeli da mi daju odgovore. Izazovno je, često je komplikovano, često je i zbunjujuće, ali ja svaki dan vidim kao projekat, ili kao predstavu – ima zadatke, početak i kraj, i tako i rešavam dan po dan.
Kako čuvate i negujete motivaciju i inspiraciju?
– Meni su najčešće i motivacija i inspiracija bile drastične promene scenarija, promena grada, zemlje, kompanije za koju radim. Recimo da u poslednje vreme jako kriziram i kuburim i sa jednim i drugim. Nikad me posebno nije vezivao Beograd, iako je uvek to moj grad, ali kada se dovoljno udaljim i kada ga se dovoljno zaželim, onda mi postane i on inspiracija. Iz te inspiracije je, na primer, izasla „Jevremova”, ali bio je neophodan taj odmak od desetak godina.
Koja je najvažnija biznis-lekcija koju ste naučili do sada?
– Da je sve jedan te isti projekat, sve je isti šablon i ista šema, vrlo je prosto, moraš da ispostuješ svaki korak, imaš jasnu ideju i pravac, prođeš i ispratiš sve procedure, pitaš sva pitanja, budeš dobar „učenik”. Ja sam sebi dokazala ovaj model nekoliko puta.
Vidi i: Dušan i Tijana Tašin, YoloBook i ZDRA: Bolje je završeno nego savršeno
Intervju: Anja Stanišić
Foto: Dalibor Danilović
