Verujem da smo svi čuli za Mona Lizu ili Yesterday od Bitlsa. Ono što možda ne znaju svi je da ova dva dela, osim svog evergrin statusa, imaju još nešto zajedničko — stvorili su ih levoruki umetnici, Leonardo da Vinči i Pol Mekartni.
Levorukost — prisutna kod 9,3 odsto do 18,1 odsto svetske populacije u zavisnosti od toga kako je rukost merena — karakteristika je o kojoj se poslednjih decenija toliko spekulisalo da je danas teško razlučiti činjenice od dezinformacija i stereotipa. Istina je, međutim, da je levorukost — baš kao njeni uzroci i posledice — još uvek misterija za nauku.
Samim tim, levoruki ljudi su kroz istoriju često tretirani kao „čudaci“, proganjani su i etiketirani su kao zli — uprkos tome što čine oko 10 odsto stanovništva na planeti. Štaviše, ukoliko pogledamo latinsku reč za levorukost — sinister — ona i doslovno na engleskom jeziku označava grešnost, zlokobnost.
Upravo zbog stava da je upotreba „grešne“, leve ruke neprikladna, čak i demonska, levoruki su bili primorani da više koriste svoju desnu ruku. Istorijski zapisi potvrđuju da upravo to bio slučaj sa Mikelanđelom, levorukim umetnikom koji se obučavao da slika desnom rukom. Takvo ophođenje prema levorukima iznedrilo je brojne ambidekstrne ličnosti, poput Nikole Tesle i Da Vinčija.
Tokom decenija, postojalo je nekoliko — mahom osporenih — teorija o tome zašto su neke osobe levoruke. Da li danas, međutim, znamo sa sigurnošću „uzrok“ levorukosti?
Poznato nam je da centri leve i desne hemisfere kontrolišu suprotne polovine tela — desna hemisfera kontroliše levu stranu tela i obrnuto. Međutim, ideja da postoji određena dominantost jedne ili druge hemisfere, kao i da levoruki više koriste „kreativnu“, desnu stranu mozga — ostaje mit.
U levoj moždanoj hemisferi nalaze se regioni specijalizovani za obradu jezika — tako 95 odsto dešnjaka, za govor i pevanje (produkciji jezika) zavise upravo od razvoja ovih oblasti.
Ovo je takođe slučaj i za većinu levorukih ljudi— iako, pojedini levoruki mogu imati bilateralne aktivacije (obe moždane hemisfere), a neki samo na desnoj strani mozga.
Prema pojedinih istraživanjima, levoruki imaju strukturne razlike u jezgrima bele materije koji povezuju jezičke centre. Konkretno, ove oblasti imaju veću funkcionalnu povezanost između dve hemisfere. Rezultati istraživanja koje je predvodila Sanja Budisavljević, neuronaučnica i viša specijalistkinja za razvoj deteta u Nestlé Nutrition Institututu pokazali su da su leva i desna strana mozga kod levorukih više sinhronizovane u regionima povezanim sa jezikom.
Šta određuje (levo)rukost?
Još 1980-ih godina, istraživanja su otkrila su da se rukost određuje i pre našeg rođenja — već u osmoj nedelji trudnoće. Ultrazvučni skrininzi pokazaju da od 13. nedelje u materici, bebe imaju „omiljeni“, levi ili desni, palac za sisanje.
Ranije se smatralo da genetske razlike između leve i desne hemisfere mozga određuju da li će osoba biti levoruka ili desnoruka. Međutim, studija objavljena 2017. godine u časopisu eLife otkrila da se odgovor zapravo nalazi u — kičmenoj moždini.
Ovo istraživanje je pokazalo da je takozvana asimetrična aktivnost gena u kičmenoj moždini tokom trudnoće ono što određuje rukost.
Pokreti ruku i nogu počinju u oblasti mozga koja se zove motorni korteks. Iz motornog korteksa se šalje signal kičmenoj moždini i pretvara se u pokret. Istraživači su otkrili da se do 15 nedelja trudnoće — iako motorni korteks i kičmena moždina fetusa još nisu povezani — rukost kod beba već odredila.
Drugim rečima, fetus bira omiljenu ruku i pre nego što mozak počne da kontroliše telo.
Istraživaći su takođe zaključili i da se asimetrična priroda kičmene moždine može svesti na epigenetiku — ono kako na nas utiču promene u ekspresiji gena poput uticaja okoline i evolucije — a ne promenama u samim genima.
I pećinski ljudi — desnoruki
Kao ljudska rasa, koristimo desnu ruku kao dominantnu već više od 500.000 godina. I zanimljivo, ovu činjenicu potvrđuju i analize zuba pećinskog čoveka.
Istraživači sa Univerziteta u Kanzasu su tako proučavali stomatološke zapise naših predaka i na osnovu habanja fosilizovanih zuba otkrili koja im je ruka dominantna. Jer, držanjem velikih komada mesa desnom rukom značiće da više koriste kurnjake na levoj strani obrnuto. Svi analizirani podaci koji su stručnjacima bili dostupni, pokazali su dominantnost desne ruke i kod pećinskih ljudi.
Istraživanja su, pored toga, pokazali da drugi sisari, uključujući gorile i šimpanze, pokazuju upotrebu dominantne ruke. Isti je slučaj i kod pasa.
Činjenica da je ukupan udeo od 10 odsto levorukih na sveru značajno veći kod dece levorukih roditelja ukazuje na to da genetski faktori zaista postoje, ali uz jake uticaje sredine i ponašanja.
Dakle i ukratko, gen za levorukost ne postoji. Međutim, kao trenutni koncenzus u razvoju, predlože se teza o uticaju skupa gena kontrolisanih mehanizmima koji uspostavljaju asimetriju tela tokom razvoja — pa samim tim i koju ruku ćemo dominanto koristiti.
Ima još mnogo toga da se nauči o misteriji levorukosti, a nova saznanja će doći i razbijanjem svih, još uvek aktuelnih, mitova o levorukima.
Autorka: Nataša Kilibarda
Foto: Image by jcomp on Freepik
