U filmu Stivena Spilberga, “Park iz doba jure” iz 1993. godine, filmski lik pogledao je smrti u oči kada se susreo sa dilofosaurusom. Ne viši od čoveka, radoznali dinosaurus pretvara se u pravu opasnost kada mu se na vratu rašire dve “kreste” (lepezaste izrasline) i počne da šišti i pljuje otrov u čoveka.
Dilofosaurus, u ovakvom izdanju, kao iz ove scene, postao je ikona pop-kulture, osim što se ispostavilo da pravi predator iz doba jure nije baš izgledao poput onog u filmu.
“Za dilofosaurusa kažem da je najpoznatiji nepoznati dinosaurus”, kaže Adam Marš, paleontolog iz Nacionalnog parka Petrifajd forest u Arizoni, koji je vodio sveobuhvatno ponovno istraživanje ovog dinosaurusa, čiji su rezultati objavljeni 7. jula u časopisu Journal of Paleontology, a prenosi National geographic. Uprkos tome što je otkrivena pre 80 godina, ova vrsta dinosaurusa bila je slabo istražena.
Ispostavilo se da umesto malog dinosaurusa koji se oslanjao na trikove poput otrova i kresti koje iskaču iz vrata, kako bi uhvatio svoj plen, dilofosaurus je bio moćan grabljivac i jedna od najvećih kopnenih životinja u Severnoj Americi tokom ranog perioda jure koji je trajao od 201 do 174 miliona godina.
Mnogo je veći od onoga kako ga doživaljavaju ljudi koji su gledali “Park iz doba jure”.
Adam Marš
Jedan pripadnik naroda Navaho, po imenu Džesi Vilijams, pronašao je prve delove fosila dilofosaurusa 1940. godine na delu zemlje koja pripada njegovom narodu, u blizini Tuba Sitija u Arizoni. Godine 1942, Vilijams je pokazao fosile paleontolozima s kalifornijskog Univerziteta Berkli. Među tim paleontolozima bio je Samjuel Vels, koji je ovog dinosaurusa 1954. godine proglasio novom otkrivenom vrstom.
Tim koji je rekonstruisao dinosaurusa kako bi ga prikazao javnosti, koristio je i gipsane verzije kostiju, kako bi popunili mesta gde one nedostaju. Dinosaurusa su “namerno napravili tako da liči na (drugog grabljivca) alosaura… jer su želeli da njihov dinosaurus bude kompletan”, kaže Marš.
Problem koji je nastao je u tome što u studiji iz 1954. godine, kao ni u dodatnim istraživanjima koja je Vels objavio 1984. godine, nije beleženo koji su fosili pravi, a koji gipsani.
Naknadna istraživanja zasnovana na tim radovima dovela su do zabune u vezi sa tim da li je dilofosaurus bliže povezan sa manjim mesojedima iz perioda trijasa, kao što je koelofizis, ili je priradao kasnijim većim jurskim vrstama, poput ceratosaurusa ili alosaura.
Zbrkana slika anatomije ovog dinosaurusa zadržala se decijama.
Ponovno otkrivanje dilofosaurusa
Kako bi ispravio greške, Marš je proveo sedam godina proučavajuću svaki od tri najkompletnija skeleta dilofosaurusa. Takođe, ispitao je i dva do sada neistražena primerka koja su takođe pronađena na zemlji Navaho naroda pre dve decenije.
Ranija istraživanja o dilofosaurusu sugerisala su da je imao slabe čeljusti i krhke “kreste” na vratu – nešto za šta Marš veruje da je bila inspiracija Majklu Krajtonu za knjigu, po kojoj je Spilberg kasnije snimio film.
Novi fosili su delovi zadnjih nogu i skeleta koji nisu bili poznati u ranijim istraživanjuma, poput delova lobanje i karlice.
Kosti pokazuju da je dilofosaurus imao jake čeljusti. Bio je dugačak šest metara, što je otprilike polovina dužine tiranosaurus reksa, a bio je težak tri četvrtine tone, što znači da je sa lakoćom mogao da savlada veliki plen.
“Dilofosaurus je očigledno građen kao makro predator“, kaže Marš. “To je životinja velikog tela koja je stvorena da jede druge životinje“.
Kresta – jedina tačna karakteristika prikazana u filmu
Jedina karakteristika koja je prikazana u “Parku iz doba jure”, a tačna je, je dvostruka manja “kresta” koja se nalazi na glavi dinosaurusa. Pretpostavlja se da je, dok je živeo, ova kresta bila jarke boje, a verovatno ju je koristio za zastrašivanje rivala ili za udvaranje “damama”, slično kao što jelen koristi svoje rogove.
Iako je bila izgrađena od tanke kosti, ova “kresta” na glavi bila je “jedinstvena po konstrukciji”. Naime, kosti “kreste” su bile ispunjene nekom vrstom vazdušnih džepova u obliku saća, što ih je činilo jačima, kaže Marš.
Marš i njegov asistent, paleontolog Timoti Rouvi, takođe su otkrili da se vazdušni džepovi nalaze i u nekim drugim kostima skeleta, nagoveštavajući da su dilofosaurusi razvijali lakše kosture, što im je omogućavalo da dostignu veću dužinu, a da ih pri tom neosposobi sopstvena težina. Tako su postali prvi veliki dinosaurusi koji jedu meso.
Foto: Profimedia
