Ja sam spisateljica sa disleksijom. Sigurno se pitate – kako? Svoju disleksiju skrivala sam na poslu 25 godina jer su me često zbog nje etiketirali u detinjstvu. Ali sada, naučila sam da prihvatim svoju disleksiju. Ona je deo mene – baš kao moja kosa, oči, um.
Stid se opisuje kao “bolna emocija uzrokovana svešću o krivici, nedostatku ili neprikladnosti”. To je nešto što svi doživimo, ali retko kad priznamo. Sa stidom dolaze i tajne i skrivene slabosti – činjenice o nama koje ne želimo da iko ikada sazna. Kada se nađe na delu, stid se spušta kao magla koja pronalazi put u samu srž našeg bića.
Nedavno me je ta magla zatekla dok sam slušala virtuelni panel. Diskutovali su oko identiteta i srama. Dok su razgovarali, mogla sam da osetim svoj sram jer sam 25 godina provela skrivajući disleksiju kao profesionalna spisateljica. Kada je panel otvoren za komentare bila sam u iskušenju da podignem ruku i podelim svoje iskustvo.
Ali nisam. Činilo se da je to prevelika i istovremeno suviše trivijalna tajna da bih je sada otkrivala, a toliko dugo sam uspevala da je sakrijem od kolega i urednika.
Godinama sam mislila da su sve greške koje pravim na poslu povezane sa tim ko sam ja: spisateljica sa disleksijom
Nekolicina ljudi kojima sam otkrila svoj problem tokom godina uvek je postavljala isto pitanje: “Kako zaboga možeš da budeš spisateljica ako imaš disleksiju?”
Nakon onog virtuelnog panela danima sam razmišljala o svom stidu. Zašto bi otkrivanje istine kod mene izazvalo stid? Nema smisla. Pa, radila sam urednički posao decenijama. Moje publikacije su objavljene. Nisam li se do sada već dokazala?
Polako sam počela da shvatam da moj stid i sramota dolaze sa mnogo dubljeg mesta. Njegovo poreklo nije formirano u odraslom dobu, već dok sam bila dete.
Uprkos borbi sa disleksijom, uvek sam volela da čitam i pišem
Za razliku od matematike, kreativnost je bila deo moje prirode. Mogla sam da smislim priče u glavi pre nego što bih ih stavila na olovku i papir. Uvek sam se osećala kao da je pisanje moj životni poziv.
Disleksija mi je dijagnostifikovana u trećem razredu, kada je moj učitelj primetio da i dalje pišem slova unazad i da sam potpuno izgubljena u matematici. U to vreme, govorimo o periodu ranih osamdesetih, nije bilo nikakvih povlastica – ili učite kao svi, ili nećete uspeti. Kako škola koju sam pohađala nije imala sredstva i podršku za decu sa smetnjama u razvoju, bila sam prinuđena da pređem u drugu školu.
Škola je bila izolovana – baš kao dete sa smetnjama u učenju
Još uvek se dobro sećam devojčice koja sam bila kada sam prešla u novu školu. Nisam imala prijatelje. Svakog dana, po nekoliko puta, mene i nekolicinu učenika slali su na časove za učenike sa smetnjama u učenju.
Sećam se koliko me je bilo sramota zbog toga. Plašila sam se da idem na užinu i slušam drugare iz razreda kako pričaju o predmetima koje sam propustila jer moj mozak nije radio kao njihov.
Uprkos tome, do šestog razreda sam uspela da steknem prijatelje. Vežbala sam da pišem slova u pravom smeru. Matematika mi je i dalje bila izazov, ali sam imala više samopouzdanja na časovima na kojima sam pisala eseje.
Ono što nisam videla je da dolazi srednja škola u kojoj su časovi bili podeljeni u tri kategorije: osnovna, standardna i počasna. Bez obzira na to kakav ste učenik bili, svi koji su imali smetnje automatski su stavljeni u prvu kategoriju iz svakog predmeta, uprkos mojim peticama iz istorije i engleskog.
Pročitaj i: Lampa koja pomaže osobama sa disleksijom da čitaju
Nisam sigurna šta se promenilo i kako sam stekla hrabrost – možda sam počela da gubim prijatelje, možda sam znala da zaslužujem više, ali odlučila sam da se borim i na kraju sam uspela. Prešla sam u standardnu kategoriju.
Disleksija i posao
Koledž i kasnije posao pružili su mi da skinem etiketu protiv koje sam se toliko borila kao dete. Konačno sam bila slobodna. Problem je bio u tome što sam do tada bila ubeđena da su sve greške koje sam napravila direktan rezultat moje disleksije. Kada pogledam unazad – nisu moji šefovi bili “teški”, već ja. I dalje sam sebi pokušavala da dokažem da pripadam tu gde sam.
U kasnim dvadesetim unapređena sam na poziciju glavnog urednika jednog časopisa. Ja sam bila poslednja karika, odgovorna za gotov proizvod. Često sam se pitala šta bi moj šef mislio da zna i da li bi mi verovao da mogu da obavljam posao kao neko ko nema disleksiju. Strah me je naveo da dokažem da mogu.
I kako se se uklopila u posao, počela sam da uviđam da stvari poput gramatičkih grešaka i ponovljenih reči nisu greške disleksičnog uma već samo čoveka.
Naučila sma da je disleksija deo mene
Moja disleksija me je oblikovala. Naterala me je da radim više. Iskoristila sam svoju slabost da bih dobila snagu. Sada više to neću skrivati – umesto toga, nosiću disleksiju kao počasni znak.
Ta devojčica kakva sam bila nekada ne bi verovala da će jednog dana uspeti u profesiji za koju niko ne bi pomislio da može da uspe, a moju priču je očajnički morala da čuje. Deca koja se osećaju onako kako sam se ja osećala moraju da znaju da mogu da budu sve što požele: da niko ne sme da im sudi jer parče papira kaže da su drugačiji. A ako je sistem postavljen tako da sumnja u vas, imate svo pravo da dokažete da greši.
Izvor: Darcey Gohring / Business Insider
Foto: Thought Catalog on Unsplash
