Ivon Šujnar, alpinista i ekolog pre skoro 50 godina osnovao je kompaniju Patagonija, koja proizvodi sportsku odeću za alpiniste i planinare, odlučio je da pokloni komaniju koja ga je svrstala među najbogatije ljude na svetu. On je preneo vlasništvo fondovima i neprofitnim organizacijama koje se bore protiv klimatskih promena.
Na ovaj potez naveo ga je članak koji je 2017. godine. Magazin Forbes označio je Šujnara kao milijardera i uvrstio ga u svoju listu najbogatijih ljudi na svetu. Iako brojni biznismeni sanjaju da se nađu na ovoj listi, za osnivača Patagonije to je bio znak da nije uspeo u životnoj misiji da svet učini boljim i pravednijim mestom.
Isti članak podstakao ga je da pronađe način da pokloni kompaniju koju je osnovao pre skoro pet decenija, i sada je konačno uspeo u tome. Preneo je vlasništvo organizacijama koje će buduću zaradu iskoristiti u borbi protiv klimatskih promena.
„Zemlja je sada naš jedini akcionar. Umesto da prirodu pretvaramo u bogatstvo za investitore, iskoristićemo bogatstvo koje Patagonija stvara da zaštitimo prirodu, izvor našeg bogatstva“, rekao je Ivon Šujnar za New York Times i dodao da ga je članak u Forbsu „stvarno razbesneo“.
„Nemam milijardu dolara u banci, ne vozim leksuse“, poručio je on.
Šujnar, koji vozi automobil marke Subaru sa daskom za surfovanje pričvršćenom za krov, kaže da će poklanjanje kompanije „uticati na novi oblik kapitalizma koji se neće završiti sa nekoliko bogatih i gomilom siromašnih ljudi“.
Ivon Šujnar jeste poslovni čovek, ali igrom slučaja. Jednom prilikom je novinaru Outside Magazine-a, tokom višednevnog penjanja u Vajomingu, rekao da bi više voleo da ga nazivaju „dirtbag“ (osoba koja krši pravila društva).
Kada mu je novinar rekao da ne može istovremeno da bude milioner i dirtbag, Šujnar je odgovorio da je dao sav ovaj novac i da „čak nema ni štedni račun“.
„Ali nije u tome poenta“, nastavio je Šujnar. „Biti dirtbag je stvar filozofije, a ne ličnog bogatstva. Ja sam egzistencijalni dirtbag.”
Novinar je ponovo pokušao da isprovocira Šujnara i rekao mu da je „negde na tom putu sigurno želeo da bude biznismen“, što je osnivača Patagonije zaista isprovociralo, te je stavio do znanja da sve što je ikada želeo jeste da bude zanatlija.
I tako je i počeo. Godine 1957. kupio je polovnu kovačnicu na ugalj i postavio je u dvorištu, tačnije u kokošinjcu svojih roditelja u Burbanku u Kaliforniji. Ručno je pravio klipove – šiljke koji se zabijaju u stene da podupiru užad za penjače.
Klipovi su se pokazali veoma popularnim kod njegovih prijatelja i drugih alpinista. Takođe je bilo profitabilno jer je mogao da iskova dva klipa na sat i da proda svaki za 1,50 dolar (u današnje vreme to bi iznosilo oko 16 dolara).
Ubrzo je shvatio da može da spakuje svoje kovačke alate i da ih nosi sa sobom dok surfuje po zapadu SAD-a tokom zime, i na alpinističkim putovanjima širom SAD i Kanade tokom leta. Nekoliko godina je proveo više od 200 noći spavajući napolju, i tvrdi da nije imao šator do skoro 40. godine.
Ideja o osnivanju firme za odeću nastala je na jednom takvom putovanju. U zimu 1970, u Škotskoj je kupio majicu za ragbi koju je nosio dok se penjao po stenama, jer je debela kragna sprečavala da mu se oprema, koja je bila veoma teška, useče u vrat. Kada se vratio u SAD, a njegovi prijatelji alpinisti su pitali gde mogu da nabave jednu takvu majicu.
Saznao je i počeo da uvozi te majice, a potom je proširio posao na drugu odeću i opremu za penjanje. Kompanija se prvobitno zvala Chouinard Equipment (Šujnar oprema), ali je promenio ime nakon putovanja u Patagoniju, gde se penjao na planinu Ficroj sa svojim najboljim prijateljem, Dagom Tompkinsom, osnivačem konkurentske kompanije North Face, piše Guardian.
U memoarima Pusti moje ljude da surfuju: Obrazovanje nevoljnog biznismena, Šujnar je napisao da ako je već „morao da postane biznismen, biće pod njegovim uslovima“.
„Posao je morao da bude prijatan na dnevnoj bazi. Morali smo da budemo okruženi prijateljima koji mogu da se oblače kako god žele, čak i da budu bosi“, napisao je on.
Decenijama pre pandemije, fleksibilan rad je uvek bio standard u Patagoniji, čije se sedište nalazi u Venturi u Kaliforniji, jer je to jedno od najboljih mesta za surfovanje u svetu.
„Nije nas briga kada radite, sve dok se posao obavlja“, rekao je Ivon Šujnar jednom prilikom u govoru na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu. „Ako ste ozbiljan surfer, ne kažete ‘hej, idemo na surfovanje sledećeg četvrtka u 14 časova – to kažu gubitnici. Ideš na surfovanje kada ima talasa. Želeli smo da imamo posao gde bi nam to bilo dozvoljeno. I želeli smo da radimo sa prijateljima – nismo želeli da radimo sa MBA-ovima. Hteli smo da prekršimo pravila poslovanja.“
Pročitaj i: Sa 50 je napustila siguran posao, sa 68 ostvarila životni san, danas ima 77 i nikada nije bila srećnija
