Čaba Silađi četiri puta nastupao je na Olimpijskim igrama i u bazenu branio boje Srbije, ali sport čini samo mali deo svega što on želi i može…
Malo ko može da se pohvali da je svoju zemlju predstavljao na Olimpijskim igrama – oni koji su to činili čak četiri puta posebno su retki. Ali Čaba Silađi baš ni po čemu nije običan.
Bio je jedan od najboljih plivača sveta u juniorskoj konkurenciji, gde je osvajao evropske i svetske medalje. Prve Olimpijske igre na kojima je nastupio održane su u Pekingu 2008, a četvrte, poslednje u Tokiju 2021. nakon odlaganja Igara 2020. zbog pandemije korona virusa.
Sada, njegovi ciljevi su se umnogome promenili, otkriva za Original, a priču smo počeli onim što je relativno sveže u njegovom životu, a to su doktorske studije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Nije tajna da sportisti često moraju da zapostave ovu vrstu obaveza zbog karijere, kako si ti izalazio na kraj sa ovakvim izazovima i zašto se nisi odlučio za studije vezane za sport?
– Nemam konkretan odgovor na tvoje pitanje, jer je sve išlo svojim prirodnim tokom. Smatram da sam od malena vaspitan tako da škola ne sme biti zapostavljena ma koliko bio uspešan u vanškolskim aktivnostima. Kada je došao red na upis na fakultet znao sam da će se sve dodatno iskomplikovati, ali mislim da sam već tada naučio da napravim prioritete u određenim trenucima.
Naravno, moje studije nisu išle brzo i lako zbog plivanja, ali sam svake godine pravio plan kada ću žrtvovati ispitni rok ili neko veće takmičenje. Nisam imao pritisak da brzo diplomiram jer sam znao da ću ostati u sportu dokle god me telo služi, pa mi je to pomoglo da donosim odluke za vreme studija.
Osim što je korona zatekla ceo svet i izmenila svačiju svakodnevicu, tebe je istovremeno zateklo i to da u Novom Sadu, gde si živeo, ne radi olimpijski bazen. Kao četvorostruki olimpijac iz zemlje koja ne može da se pohvali najboljim uslovima kada je reč o plivanju, nameće se pitanje gde si, tokom više od dve decenije bavljenja ovim sportom, pronalazio motivaciju i koliko je odricanja potrebno za karijeru kao što je tvoja?
– Za vreme svoje plivačke karijere sam imao često krize, ne samo u rezultatskom smislu, već i nedoumicu vredi li toliko vremena i energije utrošiti u sport koji kod nas nema nikakvu komercijalnu vrednost, već je to 20 godina unazad samo komercijalni potencijal. Ipak, uvek je preovladala ljubav premo ovom sportu, kao i zavisnost od osećaja uspeha, iako uspeh često nije zagarantovan, bez obzira na uloženu žrtvu.
Kovid je došao u trenutku kad sam već isplanirao svoju poslednju godinu plivačke karijere i prvi put sam ostao bez načina da rešim problem. Nedostatak bazena, selidba i produžetak procesa priprema u 31. godini je nešto najteže što sam u svojoj karijeri doživeo. Odustajanje je bilo suludo, jer su 4 godine uložene zbog Tokija, pa sam uz pomoć devojke, odnosno sadašnje supruge, svojih roditelja, pa čak i psihotarapeuta doveo pripreme kraju i otišao u Japan.
Nakon Tokija, sportski mediji su govorili o tvom izuzetnom uspehu u Nišu koji je usledio nedugo posle Igara. S tim u vezi, šta osim talenta i discipline određuje uspeh sportiste i koji je tvoj recept za prevazilaženje pritiska javnosti i uspona i padova u karijeri?
– Nastup na državnom prvenstvu u Nišu je bio u mojoj glavi poslednja ozbiljna trka. Iako sam i ove godine imao nastup na domaćem takmičenju, to je sve bilo na mnogo skromnijem nivou jer su ambicije sad usmerene ka drugim stvarima.
Kažu da univerzalni recept ne postoji, ali moj lični recept je uvek bio veoma prost i transparentan. To je rad i kontinuitet. Ne mislim da sam (bio) najtalentovaniji plivač u Srbiji, ali verujem da sam bio među najdisciplinovanijima. Svoj način života sam prilagodio tom sportu i zahvaljujući tome se nisam rano ‘potrošio’ i bio sposoban da u svojoj 29. godini plivam najbrže u svojoj karijeri. Šteta što to nisam uspeo još kasnije.
Kada si sa sedam godina počeo da se baviš plivanjem, da li si sanjao o uspesima koji su kasnije postali java i da možeš da vratiš vreme, šta bi rekao sebi na početku karijere?
– Nikad nisam maštao o prevelikim uspesima jer sam po prirodi (na žalost) surovo realan, na granici pesimizma. I takav sam oduvek. Kako su uspesi polako i postepeno dolazili, tako su i moje ambicije rasle.
Na kraju karijere sam zadovoljan onim što sam postigao, naravno žalim za nekim propuštenim prilikama, ali su me neuspesi samo terali da nastavim da radim na sebi i u bazenu i van njega.
Da mogu da vratim vreme rekao bih sebi da sve shvatim malo ležernije, iako znam da ne bih poslušao taj savet.
Profesionalni sport nameće način života, a da li si neke navike i lekcije iz karijere mogao da primeniš i u privatnom životu, u odnosu sa ljudima i slično?
– Sport mi je značajno razvio socijalnu inteligenciju i diplomatske sposobnosti. Na početku karijere sam često davao ishitrene izjave, radio neke stvari u afektu ne misleći na posledice. Za 15 godina karijere naučio sam kad i na koji način treba da se kaže a da se postigne efekat ili izbegne neka neprijatnost.
U svakodnevnom životu se trudim da ne preterujem sa perfekcionizmom i da prihvatim da ne umem sve da uradim besprekorno u svetu van bazena. Uostalom, da sam u bazenu radio sve savršeno, bio bih svetski rekorder 🙂 Savršenstvo je vrlo relativno očigledno.
Iako to nije bio tvoj cilj, mediji su ispratili i tvoju ekološku akciju čićenja Divčibara. Pošto si aktivan i na društvenim mrežama, da li osećaš neku vrstu odgovornosti prema javnosti i kada si van bazena?
– Ekološka svest treba da se podrazumeva i ne treba uopšte da bude vest. U nekim situacijama mogu moji postupci da utiču na nekog, ali smatram da u svetu influensera mi sportisti smo zanemarljivi.
Moja sfera uticaja su klinci koji vole plivanje i trudim se da im budem dostupan ako im zatreba lepa reč, savet ili samo da im budem za primer.
I za kraj – da li nakon toliko medalja i četiri učešća na Olimpijskim igrama imaš još neostvarenih planova ili su se tvoji ciljevi promenili?
– Moji ciljevi su se onog momenta promenili kada sam završio trku u Tokiju. Tačnije, ciljevi vezani za plivačku karijeru su nestali u Tokiju, a posle samo mesec-dva su se nove ambicije pojavile.
U oktobru prošle godine sam počeo da stičem iskustvo u svojoj struci, upisao sam doktorske studije i ubrzo sam imao osećaj kao da sam u nekom sasvim drugom svetu. Sada mi je glavni cilj da jednog dana budem uspešan u svom poslu, a plivanje će zauvek ostati deo mene.
Foto: Dalibor Danilović
