„Knjige odlaze u svet, putuju tajanstveno iz ruke u ruku i na neki čudesni način nalaze put do ljudi kojima su potrebne i to upravo u momentima kad su im potrebne… Kosmičke sile upravljaju putevima knjiga. Knjiga prelazi iz ruke u ruku terana energijom autorovih želja. Kad u iznajmljenoj kućici na plaži ili u biblioteci nekog starog prekookeanskog putničkog broda naiđete na neku knjigu, to se ne događa slučajno. Knjiga je čekala na vas tamo, leto za slanim letom možda, kako bi vam izmenila čitav vaš život. A autor (koji je u međuvremenu možda već i umro) još uvek čuči negdje u blizini, u etru i promatra.“
Erika Jong, „Kako spasiti sopstveni život“, 1977.
Sve što se u i o životu može naučiti, i sve što smo naučili zapisano je u knjigama. Iskustveno učenje onih koji u biografijama pišu „završio životnu školu“ je, bez potcenjivanja, dragoceno. No, knjige naučeno uobličavaju, preispituju, otvaraju nove svetove i pomeraju granice onoga što smo sopstvenim iskustvom spoznali. Daju nam širu sliku i o svetu i o sebi u tom svetu.
Odatle i nenestajanje knjiga u svetu modernih tehnologija: piše se više nego ikad (lakše je, zahvaljujući tehnologijama), objavljuje više nego ikad (hvala tehnologijama), i sklona sam proceni (a tržište to dokazuje) – i čita se više nego ikada (ovde nisu zaslužne samo tehnologije, tu je najzaslužnije obrazovanje, koje iz decenije u deceniju postaje dostupnije sve većem broju ljudi na svetu.
Onde gde iskustvo graniči svet koji vidimo, knjige ga šire. I to prostranstvo je beskrajno, neomeđeno čak ni životom na ovoj planeti.
Godina kojoj brojimo dane i u svetskim razmerama joj dajemo predznak „jedna od najgorih“ dala nam je i mnogo knjiga i mnogo vremena da ih čitamo. Odsustvo društvenog života uteralo nas je u sebe, i u sve one knjige koje stoje, čekajući da nas pronađu, baš sada kada je potrebno da nam izmene čitav život.
Niko neće doći
Postoji knjiga koju ne treba držati u kućnoj biblioteci, već u kućnoj apoteci. Između antidepresiva, lekova za smirenje i lekova protiv bolova. Iako će vam svaki do ovih lekova pomoći u izlečenju, knjiga može i da vas izleči, dubinski.
Na početku, kao i svaka pogođena terapija, biće vam teška – pitaćete se zašto to sebi radite, zar život nije dovoljno težak i bez čitanja o teškom periodu civilizacije. No, kako vreme odmiče shvatićete da kroz stotinak strana osećate poboljšanje. Na kraju i oslobađanje, i to ne ono zasuto krivicom – šta se ja žalim na teškoće, ima ljudi kojima je teže – već ono otrežnjujuće: da, teško mi je, ali će i to proći, živeću i biću bolje i učiniću i sebe i svet boljim.
Ono što je poruka je da – i kad ste odvojeni od celog humanog sveta, svoje porodice i svih koje ste ikada gledali kao ljudska bića – kad ste odvojeni od svoje suštine i svega što ste mislili da jeste – pobedićete. Sami sebe ćete spasiti. Niko neće doći, čak i kad dođu oslobodioci, i niko vas neće osloboditi, promeniti, usmeriti – ako to ne činite sami za sebe. Čekajući višu silu da vas spase i donese željeno – izgubićete dragoceno vreme neophodno za – spašavanje sebe samog.
Knjiga se zove „Zato se niste ubili“, autora Viktora Frankla, psihijatra. Kod nas je tako prevedena, inače je prevode kao „Čovekova potraga za smislom“ („Man’s Search for Meaning“).
Preživljavanje i oživljavanje
Kako život nije jedna naučena lekcija, ni jedna završena školska godina, diploma, svako ostvaranje cilja traži novi cilj, i tako napredujemo, menjamo se, živimo.
No, naravno da nas u životu čekaju razne zamagljene krivine, snežni nameti kad smo zaboravili da promenimo gume, crep koji vetar obrušava sa krova baš pred naše noge, grana drveta koja se otkida i pada tik pored nas…
I onda menjamo puteve, ciljeve, gledamo sebe i svet drugačijim očima, menjamo se jer nam je neko rekao da bi nam to bilo bolje, trčimo da ostvarimo tuđe ciljeve, ne bi li bili prihvaćeni, ili samo nekog drugog učinili srećnim. U sumaglici se izgubimo, dok nam iz daljine neki glasovi sugerišu da srljamo dalje, a naš unutrašnji glas smo odavno prestali da slušamo.
Dok jednom ne stanemo ispred ogledala i ne prepoznamo osobu u koju gledamo.
Knjiga koju treba držati u fioci sa donjim vešom, kad poželimo da se svidimo nekome, na sve načine, uključujući i potpunu promenu sebe je – „Smrtni ishod atletskih povreda“ Milice Vučković.
Praštanje i oprost
Praštati je dobro, ako nije dalje trpljenje, ako nije trgovina, i ako nije ucena. Iako oprost ima, prema leksikografima, isto značenje kao i praštanje – oprost je dublja. Oprost je potpuno razumevanje druge osobe i potpuno prihvatanje onoga što je učinila, a što nam je bilo jako teško, ali ne kao puko prelaženje preko situacije, već kao dubinsko čišćenje greha drugog iz sebe. Zato se oprost češće pominje u religijskim kontekstima.
Najteže je pronaći u sebi snagu za oprost na mestima gde su povrede najveće – porodica i najbliži prijatelji, a još teže prevazići u sebi jed i oprostiti godine nataloženih boli i ličnih gubitaka.
Knjiga koju treba držati među kućnim dragocenostima, pa i ako nemate takvo mesto, jer nemate dragocenosti – mesto na kojem je ona će biti to mesto – „Glazba s plaže“ Pet Konroj („Beach music“ Pat Conroy). Ujedno je to knjiga koja prikazuje gotovo celu istoriju 20. veka, pa ako vam je ostavila baka, ili deka, slobodno je možete smatarati porodičnim blagom.
I na početku bejah – JA
Ako ste ikada išli ulicom uplakani, smrvljeni, onog dana kada vam se svet srušio, svesni da više nikada neće biti isti, jeste li bili ljuti na ljude koji prolaze? Prolaze, sa svojim malim srećama, malim gubicima, teškim ličnim borbama na koje su se već svikli, pa ih više ne doživljavaju iz šoka u kom ste vi trenutno, već iz pristajanja da je tako kako je i da se mora dalje.
Jeste li videli nekada sebe kako stojite na putu zaleđeno u vremenu i prostoru, dok kao u ubrzanom snimku grad proleće mimo vas?
Jedino mesto na kom to ne može da vam se desi je vaš dom – ako ste zaposlena majka, žena, domaćica, sluškinja, čistačica, organizatorka, vozačica, učiteljica, peglarka, pralja, sagovornica… Milijardu je uloga koje žene obavljaju svakog dana, jer to tako treba i jer se to tako podrazumeva, i jer – ako neću ja, ko će?
U istom paketu dolazi i osećaj nezamenjivosti, valjda jedina nadoknada koju za sve te poslove imamo – pa ako bismo se odrekle svesno nje, jer je lažna i samozavaravajuća, lakše bi bilo prestrojiti i sve ostale osećaje i uloge.
Knjiga koju treba držati u kuhinji, na istaknutom mestu gde su skupi začini koje vam je neko doneo na poklon iz egzotične zemlje gde ih obrađuju i pakuju iste takve žene poput vas, samo u gorim uslovima i za manju platu – pa te začine čuvate „za specijalne prilike“, a onda shvatite posle mnogo godina da su nahvatali vlagu i izgubili miris – na to mesto stavite knjigu „Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta“, Sju Taunzend (poznata po serijalu „Dnevnici Adrijana Mola“, kojih možete da se podsetite do januara, kada izlazi iz štampe „Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta“.)
Pročitaj i: Zašto će oni koji čitaju knjige uvek biti korak ispred
Autorka: Katarina Milićević
Foto: Laura Kapfer on Unsplash
