U ranim jutarnjim satima jednog majskog dana 1749. godine, Gabriela Emili le Tonolije de Bretulj, markiza du Šatule, žustro je radila za svojim stolom u trospratnoj kući u Parizu.
Gomile knjiga iz matematike i naučnih instrumenata prelili su se sa njenog radnog stola na pod. Prsti su joj bili umrljani mastilom, ali nije obraćala pažnju na to. Ionako je niko neće ni videti. Odavno se odrekla zadovoljstva zvanog društveni život.
Pored nje nalazila se kopija remek-dela Isaka Njutna “Matematički principi prirodne filozofije”. Ovo delo na 510 stranica i u tri toma, predstavljalo je revoluciju u naučnom svetu. Nešto što je trebalo da bude prevod sa latinskog na francuski pretvorilo se u tumačenje knjige i težak posao, čak i za obrazovanu intelektualku kakva je bila Emili du Šatule.
Ali sada je već otišla predaleko da bi odustala. Ova knjiga trebalo je da bude njeno nasleđe.
Emili du Šatule bila je iscrpljena. Imala je 42 godine i bila je u šestom mesecu trudnoće, sa svojim četvrtim detetom. Otac deteta nije bio njen suprug već mladi ljubavnik, pesnik i vojnik Žan Fransoa de Sen-Lamber.
U to vreme, u krugovima u kojima se Emili du Šatule kretala, bilo je prihvatljivo imati ljubavnike, ali ne i imati decu sa njima. Iako su na dvoru već počeli da zbijaju šale iza njenih leđa, markiza je imala većih briga od svoje reputacije.
S obzirom na godine, sumnjala je da će njena trudnoća ujedno značiti i njen kraj. U vreme kada je životni vek bio kratak, rađanje deteta u četrdesetim godinama nosilo je sa sobom velike zdravstvene rizike. Ali bila je odlučna da završi svoje tumačenje Njutnove knjige, kojoj je posvetila poslednjih pet godina svog života. Zato se zatvorila u svoj dom i radila danonoćno.
U jednom od pisama iz tog perioda, upućenih Sen Lamberu, Emili du Šatule pisala je o svojoj dnevnoj rutini. Ustajala je u devet, nekada u osam ujutro i radila do tri posle podne. Tada je pravila pauzu za kafu od sat vremena, da bi u četiri ponovo prionula na posao, i radila do deset uveče, kada je bilo vreme za večeru. Posle večere, negde oko ponoći, ponovo je nastavljala da piše, sve do pet ujutro, kada bi zbog umora pala u krevet. Spavala je 3-4 sata i ponovo sve radila ispočetka. I tako nekoliko meseci.
Njen novi režim bio je iscrpljujući, ali je davao efekta i krivila je sebe zašto ovu rutinu nije uvela ranije. “Da sam vodila ovakav život od trenutka kada sam stigla u Pariz, do sada bih sve završila”, navela je u svom pismu Sen-Lamberu. “Ali, imala sam previše obaveza. Verovala sam da je dovoljno da radim samo danju, a večeri su bile rezervisane za društveni život.”
No, kada je nastupila trudnoća, Emili du Šatule postala je svesna da joj vreme ističe. “Osećala sam da je jedini način da izbegnem neprijatnosti i iskoristim svoje putovanje u Pariz… jeste da se potpuno distanciram i da sve svoje vreme posvetim knjizi.”
Njena posvećenost na kraju se isplatila. Knjigu je završila negde između 1. i 3. septembra 1749. Četvrtog septembra rodila je kćerku, a šest dana kasnije Emili du Šatule je preminula.
Bio je to prekid nepredvidivog života. Markiza nije videla svoje tumačenje kada je bilo objavljeno – tek 1759. godine, kada je povratak Halejeve komete u Zemljinu atmosferu ponovo doveo do interesovanja ljudi za Njujtnovu mehaniku i podstakao markizinog mentora, francuskog matematičara Aleksisa Kloda Kleroa, da njeno tumačenje objavi. I dan danas, to je jedini potpuni prevod Njujtnovih Matematičkih principa na francuski.
Ono što je možda najtragičnije – iako je Emili du Šatule uradila nešto što je malo ko mogao u to vreme, završila je samo u fusnoti. Ostala je upamćena kao pomoćnica nekih “značajnijih” imena, poput Voltera, francuskog pisca i filozofa sa kojim je imala strastvenu vezu koja je trajala decenijama. Ipak, impresivna dela Emili du Šatule pokazuju jedan nezavisni intelektualni um, koji je zakasnio da dobije svoje mesto u istoriji.
Pretpostavlja se da se markiza zainteresovala za prevođenje Njutnovih Principa u leto 1744, tokom razgovora sa matematičarem i kaluđerom Fransoom Žakijeom. Tada je Žakije sa kolegom Tomasom le Serom završio tumačenje Njutnovog remek-dela na latinskom jeziku.
S obzirom na to da je Emili du Šatule bila vrsna prevoditeljka – tečno je govorila latinski, a poznavala je španski i italijanski – Matematički principi prirodne filozofije dopali su joj se jer nije postojala verzija na francuskom. Jedino nelatinsko izdanje bilo je objavljeno na engleskom 15 godina ranije. Znala je da bi, kada bi uspela da prevede knjigu na francuski, stvorila nešto što je trajno.
Dodatno, i tema kojom se Njutn bavi u knjizi sigurno ju je zaintrigirala, s obzirom na to da je bila zaljubeljena u matematiku i nauku. Rođena je u bogatoj aristokratskoj porodici i bila je jedina devojčica od šestoro dece.
Otac joj je bio baron na dvoru Luja XIV, a njegov status omogućio mu je da svojoj deci obezbedi najbolje učitelje. Rođaka porodice kasnije je rekla kako je Emili bilo dozvoljeno da se raspravlja sa roditeljima i iznosi svoje mišljenje. U to vreme se, posebno od devojčica, očekivalo da budu poslušne. Već od svoje desete godine Emili du Šatule je imala slobodu da istražuje porodičnu biblioteku, koja je zauzimala tri sobe.
Pored jezika, koji su joj odlično išli, bila je veoma talentovana i za muziku. Ali ništa je nije interesovalo kao nauka i matematika. No, pošto je bila žena, nije mogla da se pridruži Francuskoj akademiji nauka, čak nije mogla da se pridruži ni muškim filozofima i topografima dok su sedeli u kafeu i razgovarali o Njutnu i Galileju. Žene su se bavile domaćinstvom, a ne naukom. Ona je bila rezervisana za muškarce, a to ju je frustriralo.
Pokušala je da se prilagodi društvu – sa 19 godina udala se za 11 godina starijeg markiza Florana Kloda. Rodila je troje dece, išla u operu i pozorište, kockala se na dvoru i uživala u svoj toj finoj hrani koju je Pariz mogao da ponudi.
Ali sa 26 godina bilo joj je jasno da želi više i zamolila je vodećeg naučnika u zemlji Pjera Luja de Mopertija da je podučava matematici, ubrzo je upoznala i Voltera sa kojim je narednih decenija bila u vanbračnoj vezi. Jer, kako Emili du Šatule nije mogla da se pridruži naučnoj zajednici, stvorila je svoju zajednicu sa Volterom. Rekli su zbogom društvenom životu i povukli se kako bi se bavili naukom.
U leto 1737. zajedno su se prijavili na godišnje takmičenje Kraljevske akademije. Iako nije pobedila, Emili du Šatule postala je prva žena koju je Akademija ikada objavila.
Izvor: Narratively
Foto: Maurice Quentin de La Tour, Public domain, via Wikimedia Commons
