Vladimira Lalića teško da možemo da svrstamo u jednu vrstu umetnosti. On je umetnik, muzičar, kompozitor, glumac. U svojim radovima sklon je eksperimentisanju, a u izložbi Granice trošnosti, koju možete da pogledate do 22. maja u Novembar galeriji, ljudsku dimenziju sagleda iz drugog ugla.
Vaša poslednja izložba Granice trošnosti, pokazala je, kao i prethodne, da su groteskni prikazi ljudi i, uopšte, živog sveta s jedne strane izvor lepote, a sa druge naša surova realnost i njena kritika. S tim u vezi, koje su Vaše polazne tačke kada ste u procesu stvaranja i kako postižete da su Vaša dela uvek istovremeno i prepozantljiva i nova?
Hvala na komplimentu. Verujem da je to velika pohvala za umetnika. Pomeranje sa medija na medij je uvek uzbudljivo, ali bi trebalo da uvek postoji nit autorstva koja spaja sve kreacije. Nikada nisam hteo da se odlučim da dugo vremena radim samo jednu tehniku ili temu. U tome leži uzbudljivost igre.
Uvek mi je interesantno da proispitujem granice ružnog i lepog. Razne stvari, kada ih izmestimo iz naše vizure i konteksta, postaju vizelno lepe. Rane, kožne bolesti, insekti, mikroorganizmi, virusi… Sve ima svoju neku vizuelnu lepotu i prirodni rast. A opet, neke stvari koje su ”prirodno” ili ”očekivano” lepe imaju tendenciju da se pretvore u ružno.
Pa, evo, u dobu Instagrama, lepe devojke toliko hoće da izgledaju još lepše, da uvećaju usne, da imaju ogroman osmeh koji postaje kez, sve to uz pomoć filtera ili plastične hirurgije, pa u trci da postanu lepe, ostanu ružne. Tako je i sa nekim arhitekturama, pesmama, filmovima. Jurenje ka lažnoj lepoti dovodi do ultimativne ružnoće.
Po obrazovanju ste grafičar, međutim tehnike kojima vladate su raznolike i upravo se u igri pleksiglasom, audio-vizuelnim efektima, sada i objektima, svetlošću i senkama, dobija i interaktivni karakter Vaših izložbi, kao što je bila Voir à travers moi / You See Through Me u novosadskoj Svilari. Da li platno polako postaje prevaziđeno i šta novi materijali i tehnike donose umetniku, a šta publici?
Ne bih rekao da je platno prevaziđeno. Niti da će ikada biti prevaziđeno. Ali ja sam išao nekim svojim putem. Grafika je dugo bila glavnica mog vizuelnog stvaranja. Voleo sam jako celu tu alhemiju dobijanja grafičkih efekata, ali me je i u tom postupku veoma interesovalo da eksperimentišem sa nečim što nas nisu učili. Meni nove tehnike donose koliko lep toliko i užasan osećaj.
Lep je osećaj da isprobavaš nešto novo, da se igraš. Ali opet, tu je sledeća izložba iza ćoška, ne treba gustirati rad, i idem često na rizik, da to sa čim eksperimentišem, ne uspe uopšte. Ali osećaj da rizikuješ je jako potreban ”drive’’ u radu. Imao sam uspeha u tome, za sada. Novi materijali i tehnike su uzbudljive posetiocima, jako dobro reaguju. Ali kolekiconari su često obazrivi. Ne svi, ali poneki više žele da kupe neko delo koje je na tradicionalnijim materijalima.
Uvideo sam da rad na više ploča pleksiglasa dosta podseća na grafički postupak. Gde je crni crtež osnovica svega, a potom dolaze boje. Kao što i grafici imamo više ploča boje u štampi. Samo sam ja ovaj moj postpak unapredio još jednim segmentom, a to je LED svetlost. Ona ne dolazi od nazad kao do sada, već, sa vrha i dna. I tako prolazi kroz pleksiglas, koji vidim kao ništavilo, i osvetljava boju, poteze četkice i prskanja, što označava život. Takođe, unutar kontrolora je ispisan kod, koji čini da je kombinacija paljenja i gašenja uvek razločita. U nekom smislu, oni su analogna animacija.
Naziv jedne od Vaših prethodnih izložbi glasi Sedimenti i sentimenti. Koliko je zahtevno za jednog umetnika da koordiniše lične sentimente i sedimente koji iz njih proizilaze, odnosno da li je Vaša svakodnevica podređena Vašoj profesiji?
Moja svakodnevnica je potpuno u umetničkom radu. Svaki dan radim, odlazim u atelje, eksperimientišem sa materijalima ili idem u radionice, ili imam nastupe ili vežbam pevanje. To ume da bude veoma iscrpljujuće, ali to je moja unutrašnja nužnost. I sav taj talog rada, bilo da je u pitanju papir pleksiglas ili digitalni radovi, prave te sedimente natopljeni mojim sentimentima.
Unutar mog rada je sav moj život. Porodica, ljudi koje poznajem, devojke, drugovi, moji strahovi i najintimija osećanja. Uvek radim iz najiskrenijeg osećaja. To može da bude brutalno iskreno, da izlazi iz okvira komfora, ali ja verujem da se tu nalazi plodno tle za kreiranje nečeg iskrenog.
Imali ste priliku da, na slikarev poziv, boravite u pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića u Parizu i istakli ste njegovu podršku Vama, ali i mladim umetnicima s naših prostora. Da li mislite da mladi stvaraoci kod nas imaju dovoljno podrške ove vrste i kakva iskustva nosite iz Veličkovićevog ateljea?
Podrška poput Veličkovićeve teško da će se desiti ponovo na ovim prostorima u skorije vreme. Njegova lična pomoć zajedno sa fondacijom za crtež koju je osnovao mogao je biti jak vetar u leđa za mladog umetnika. To je i dalje jedina validna nagrada za umetničko stvaralaštvo mladih umetnika. Morali bi smo da pratimo njegov primer, i da se pojavljuje više fondova za nagrađivanje.
S obzirom na to da se Vaši radovi nalaze u svetskim galerijama i da imate čvrste relacije sa Francuskom, koje razlike uočavate u statusu umetnika kod nas i u inostranstvu i da li postoje razlike u odnosu domaće i inostrane publike prema Vašim radovima?
U Francuskoj postoji jedna ogromna tradicija konzumacije umetnosti. Oni imaju kuću za umetnike koja je u mnogo boljem stanju nego naša. Mi imamo jako dobru bazu, ali ne moramo da imamo podršku od države, koja je trenutno jako mala. Fondovi za otkup dela su mali i uglavnom idu na iste adrese, konkursi za umetničke projetke su veoma mali. Pored državnih fondova, moralo bi da se otvore i privatni fondovi. Toga u Francuskoj dosta ima.
Razlike u reakcijama publike nema previše. Najviše sam bio iznenađen da je publika u Njujorku bila najviše šokirana mojim radovima, golim telom, genitalijama. I na drugim mestima sam osetio neku tenziju, ali više pozitivnu, koja pomera čoveka. Ali u Njujorku sam više osetio neku vrstu straha i udaljenosti.
Bavite se i muzikom, kao član Viva Vox-a, ali i sa bendom Organized Chaos koji je aktivan od 2005. godine. Da li pronalazite neke paralele u bavljenju različitim umetnostima, jer čini se da i u vašim radovima uspostavljate red u neredu?
Muzika je uvek bila ta paralelna ljubav. Dugo godina sam osetio prtisak, da moram da se odlučim, ili jedno ili drugo. Tu odluku nikada nisam hteo da donesem, hteo sam da žongliram sa obe stvari. Uvek mi je drago da čujem da ljudi osete da, kada gledaju u moju umetnost, oni čuju moju muziku i obrnuto. To je jako povezano.
Naravno, na drugačije načine se razvijaju i kreiraju, ali krajnji utisak može da bude jako sličan. Razmišljanje o organizovanom haosu je neka moja mantra. Iz haosa dolaze ideje, a red je čitljiv ljudima. Treba naći meru između ta dva parametra. Tu se možda krije neka vrsta istine.
Da li biste nam otkrili neke od planova za budućnost na profesionalnom putu?
Trenutno me čeka dosta izložbi. Banja Luka, Novi Sad, Galerija Sanjaj, KC Dorćol. Takođe, u Novom Sadu u septembru, spremam veliku instalaciju u okviru projekta Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Takođe, primljen sam na MFA program Goldsmith univerzitetau Londonu. Tako da, ako sve prođe u redu, biću na relaciji London-Beograd.
Foto: Privatna arhiva
