Smatra da mu moda omogućava da opaža svet u svim njegovim različitostima i da te različitosti poštuje, čak i kada ih ne razume. Što manje sudi i sebi i drugima, to je više motivisan da bude bolji, izađe iz zone komfora i bude mobilan – kreativno, profesionalno, psihički, emocionalno i u bilo kom drugom smislu.
Stefan Žarić, istoričar mode, trenutno radi u Artis Centru. Za svoj rad nagrađen je brojnim stipendijama i priznanjima, među kojima je i Nagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, a poseduje diplome osnovnih studija komparativne književnosti i master studija istorije moderne umetnosti. Obrazovanje je sticao u Americi, Estoniji i Srbiji, a publici je poznat po stručnim vođenjima Gotjeove izložbe u Muzeju savremene umetnosti, kao i predavanjima na kojima skreće pažnju o domaćoj modi i njenoj istoriji.
Za njega je moda uvek emocionalni narativ, a za nas su ovakav stav, obrazovanje i posvećenost poslu idealna prilika da porazgovaramo o tome kako je to biti istoričar mode danas.
„Želim da verujem da je prisustvo mode u muzeju, a potom i moje prisustvo među publikom, pomerilo naše razumevanje o građenju sopstvenih i razumevanju tuđih identiteta i iskustava putem mode. Dramatično, iscrpljujuće, uzbudljivo, ali za mene jedno isceljujuće iskustvo. Možda moda neće spasti svet, ali mene već jeste. Što mu dođe na isto.”
Kako si modom promenio (svoj) svet?
Kao istoričar mode, smatram da moda suštinski ima dva potencijala, odnosno dve osnovne funkcije: omogućava nam da pokažemo ono što jesmo – što društvo aktivno sankcioniše, ili da to sakrijemo – što društvo uvek želi. Naravno, moć identifikacije sa onim željenim putem mode je neupitna. Moda, koju nazivam „estetskom transpozicijom sopstva” omogućava mi da prevaziđem konformizam i konzervativizam sredine i da samim tim menjam (svoj) svet, pobunom i nepristajanjem na ustaljene norme. Takođe, moda, odnosno u širem smislu odeća, te sam čin odevanja, uvek su puni emotivnog naboja. Činovi ohrabrivanja, prihvatanja ali i diskriminacije često su bazirani na tome kako percipiramo nekog ili kako neko percipira nas vizuelno, i zato je važno koristiti modu kao agens promene u društvu u kojem bi makar trebalo da nastojimo da poštujemo različitost i pluralitet identiteta – nacionalnih, etničkih, rasnih, rodnih, telesnih, klasnih, seksualnih, političkih.
Kad si odlučio da istorija mode i izučavanje iste bude tvoj poziv?
Tokom studija komparativne književnosti i istorije umetnosti uvek sam bio privržen onome što je izlazilo iz užeg domena tih disciplina: moda, dizajn, film, pop-kultura. Moda me je, prirodno, od svih fenomena oduvek najviše privlačila, jer njeno proučavanje podrazumeva i vrlo kompleksno pristupanje drugim fenomenima. Nažalost, programi u Srbiji, naročito studije istorije umetnosti, ne pružaju studentima kurseve, prakse ili specijalizacije iz ovih disciplina. Tako sam se obreo na koledžu u SAD, a potom u Estoniji, gde sam stekao izuzetna naučna znanja iz oblasti istorije, teorije i muzeologije mode. Takođe, moda je, da se izrazim laički, jedan toliko lep fenomen, da je to samo po sebi već dovoljno da se upustim u avanturu naučnog bavljenja istom.
Tvoje obrazovanje, stručna vođenja izložbi o kojima se priča, među kojima je bila i „Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve” Žana Pola Gotjea u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i brojne nagrade uveliko su obeležili tvoju karijeru. Šta je bio najveći izazov u tvom dosadašnjem radu?
Ubediti domaću sredinu, ili kako se to često definiše, „stručnu javnost” da je moda validan kulturni, umetnički i naučni fenomen, a ne samo jedna nužnost ljudske navike koja bi eventualno interesovala isključivo antropologe ili etnologe, a nikako istoričare umetnosti. Kao što smo videli, publika, ili makar njen veći deo, izuzetno pozitivno reaguje na modne sadržaje u muzeju, što u Njujorku i Londonu, to i u Beogradu. U tom smislu, dobijene nagrade, od kojih su neke vrlo značajna naučna priznanja poput Nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolji master rad iz istorije umetnosti ili stipendija Međunarodnog muzejskog saveta i angažovanje u Artis Centru, pomogli su mi da na neki način „nametnem” bavljenje modom kao validno u očima stručne javnosti i demokratizujem iskustvo „konzumiranja” mode u muzejima.
Dobio si stipendiju za školovanje u Americi, ali novonastala situacija ti je promenila planove. Šta se dogodilo i kako si preusmerio pažnju?
Krajem februara 2020. godine dobio sam stipendiju Geti fondacije i Američke muzejske alijanse da svoje usavršavanje nastavim u San Francisku. Nažalost, već krajem februara i početkom marta bilo je jasno da nas je zahvatila dugoročna pandemija, pa je stipendija, uzimajući u obzir ostale faktore u SAD, ukinuta. Mene je to zaista esktremno psihički uznemirilo i izazvalo nepodnošljive teskobe koje nisam mislio da ću moći da prevaziđem. Ipak, dok mi je sve ono za šta sam se trudio klizilo kroz prste, odlučio sam da upišem doktorske studije engleske književnosti i fokusiram se na ideju mode i književnosti. Potom je usledio i angažman na Gotjeovoj izložbi koji je zaista bio spasonosan za mene. Moja drugarica, Japanka, uvek mi je govorila da možda nećemo uvek ili gotovo nikad dobiti ono što želimo, ali da uvek dobijemo ono što nam je potrebno i sada istinski razumem značenje tih reči.
Šta misliš o našoj modnoj sceni i domaćim dizajnerima, i koja je lepota mode sa našeg područja?
Dovoljno je otići u Čumićevo vokače i videti svu lepotu srpske mode. Aleksandra Lalić, Jasmina Vujović, Vesna Kracanović, Budislava Keković, potom Ana Ljubinković, Ana Trošić Trajković, Nevena Ivanović, Gala Borović sam su vrh srpske mode i neko ko zaslužuje muzejsku prezentaciju, na kojoj već duže vreme planiramo da poradimo u Artis Centru, ali i pažnju svetske modne scene. Dijalog sa prošlošću, naročito onim jugoslovenskim, ali i savremene tendencije specifične za geopolitičku situaciju u kojoj se nalazimo te vrlo nezahvalni uslovi pod kojima naši dizajnerke i dizajneri rade, omogućili su kreiranje specifičnog lokalnog modnog koda i istovremeno kreiranje konceptualne, visoko estetizovane, ali i nosive autorske mode i voleo bih da vidim domaće zvezde, političare, i bilo koju drugu vrstu elite da počnu više da vrednuju domaći dizajn.
Tvoje odevanje je dosta zanimljivo i specifično. Jarke boje, cvetni dezeni, naočare zanimljivih okvira. Šta tebe lično inspiriše? Kako jedan istoričar mode gradi svoj stil odevanja?
Inspiraciju nalazim u istoriji umetnosti i istoriji književnosti, popularnoj kulturi, Jugoslaviji, japanskoj modnoj avangardi (geometrizovane tunike i kaputi), estetici američkog severa i takozvanoj „cottagecore” estetici (džemperi, šalovi) što se na neki način i primeti u dizajnu moje omiljene kreatorke, Aleksandre Lalić, kroz fotografije koje prate ovaj intervju. Omiljena mesta za kupovinu garderobe su mi, na kojima često nađem i suludo dobre komade visoke mode, lokalni second-hand i pijaca u Kuli i Najlon pijaca u Novom Sadu, pored sličnih mesta koja obilazim na putovanjima. Maksimalno se trudim da izbegavam kupovinu nove garderobe, osim kada podržavam domaći dizajn. Naočare su mi najbitniji element stila i moja strast prema njima meri se strašću Keri Bredšo prema cipelama i često prema njima koncipiram ostatak autfita, pa tako od njih zavisi da li ću da izgledam kao Hari Poter, lik iz serije „Mad Men”, ili junak iz romana Džejn Ostin.
Po pitanju mode, šta te najviše interesuje – neki određeni period, ličnost možda?
U poslednje vreme fasciniram se modom perioda Džejn Ostin i modnom transformacijom Tejlor Svift sa njena poslednja dva albuma. Istorijski, najviše uživam u modi 20. veka, ali nemam strah da povremeno odem i dalje u prošlost, pa sam tako doktorsku tezu posvetio modi i Šekspiru. Od dizajnera favorizujem Aleksandru Lalić, Estonku Marit Ilison, Viktora i Rolfa, Aleksandera Makvina, Valentina te modnu kuću Barberi. Po pitanju modnih ikona, moje „sveto trojstvo” su Melanija Tramp, Bjork i Rošin Marfi.
Tekst: Marija Mićanović
Foto: Dalibor Danilović
Stajling: Aleksandra Lalić
Frizura i šminka: Ana Trošić Trajković
